Argumenti u prilog bojkotu i izlasku na izbore su već naširoko i nadugačko izneti. Nema tu šta više novo da se kaže.
Najveća mana obrazlaganja u prilog bojkotu izbora je što se kao ključni argument navodi da bi Vučić zbog pritiska „morao“ da pristana na zahteve da se izbori odlože i naloži da se do jeseni poboljšaju izborni uslovi, a da je pritom ostalo otvoreno pitanje zašto bi sada morao, kada ni do sada nije morao, kao i kako bi taj pritisak izgledao.
Bilo je onda reči o „aktivnom“ bojkotu, samo što niko nije objasnio ni od čega bi se taj „aktivni“, za razliku od „pasivnog“ bojkota sastojao. Bojkot tipa „nećemo da izađemo na izbore pa će izlaznost biti toliko mala da će biti nelegitmni“ ne bi se Vučiću svideo, ali ga sigurno ne bi naterao da rizikuje šeme vredne desetinine miljardi evra vezane za EKSPO 2027. i ostale lukrativne poslove i posliće u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu, Čačku, Valjevu… Niti bi u Briselu i Vašingtonu zbog toga prstom mrdnuli.
Sve u svemu, izlazak u susret zahtevima za fer i demokratske izborne uslove za ovaj režim bi značilo da seče granu na kojoj je zaseo. Pa neće to uraditi. Ni sada, ni do jeseni, nikada.
U međuvremenu se poziv na bojkot sveo samo na neizlazak na izbore u Beogradu, jer su centrale partija koje pozivaju na bojkot svojim lokalnim odborima dale slobodu da sami odlučuju da li će izaći na izbore i ako, sa kime, pa će u nekim mestima, čini se, na izbore izaći manje ili više preslikana koalicija „Srbija protiv nasilja“ koja se u Beogradu raspala.
Bojkot koji bi možda mogao da proizvede pravi pritisak na vlast bi bila za političke aktrere i one koji bi ih sledili rizična igra na sve ili ništa: vraćanje poslaničkih mandata u Narodnoj skupštini, poziv na građansku neposlušnost, organizovanje masovnih demonstracija, fizičko sprečavanje održavanja izbora… Ali o tome nije bilo reči, niko nije bio spreman da za tako nešto preuzme odgovornost.
Što se bojkota izbora tiče, sada se cela priča svodi na to šta bi bilo, da je bilo.
Mane izlaska na izbore
Jer ono što jeste je da šest članica nekadašnje koalicije „Srbija protiv nasilja“ izlazi na izbore. Prijavio se i pokret Kreni-promeni Save Manojlovića. Priključiće se tu još neki faktori tzv. prave opozicije, a biće i režimskih proizvoda u opozicionom ruhu. To je trenutna politička realnost.
Najveća mana izlaska na izbore je što se sa sigurnošću može poći od toga da se ova vlast neće odreći prednosti koju sebi stvara različitim prevarnim i manipulatorskim radnjama. I što je, u međuvremenu, za kampanju ostalo veoma malo vremena.
Deo opozicije je procenio da je to ipak manje štetno u borbi protiv režima, od prepuštanja 88 lokalnih jedinica na milost i nemilost ovoj vlasti na naredne četiri godine. Smatraju da bi vlast ignorisala pretnje bojkotom, da bi svakako sprovela beogradske izbore 2. juna, lokalne možda čak i odložila na jesen, ali da od suštinskih poboljšanja izbornih uslova ne bi bilo ništa.
Da li je to tačno, ili ne, nikada nećemo saznati.
Sa iste strane fronta
I „bojkotaši“ i „izboraši“ su ubeđeni da su u pravu. Pobornici bojkota smatraju da su izigrani, stavljeni pred svršen čin i ljutito odapinju strele u pravcu bivših koalicionih partnera i saveznika. Poručuju građanima da se late ćorava posla jer da je izlazak na izbore pod ovakvim uslovima srljanje u neminovan poraz i da samo daje legitimitet prevarantskom režimu. Pričaju da su oni koji izlaze na izbore upropastili sigurnu pobedu u bojkotu i razbili jedinstvo opozicije.
Spočitavaju „izborašima“ da na izbore izlaze da bi sebi osigurali nekakve pozicije i funkcije što, u najmanju ruku, nije lepo, jer valja poći od toga da i jedna i druga strana deluje iz ubeđenja, a svakako se i posle razlaza nalaze na istoj strani fronta.
U tom smislu treba pretpostaviti da bi se svi oni koji zagovaraju bojkot radovali ako se ispostavi da nisu bili u pravu i ostatak opozicije bude uspeo da posle 12 godina nanese prvi poraz režimskim partijama u nekim ključnim gradovima i opštinama.
Zato ih, ako će da se nasuču, džentlmenski treba pustiti da to urade sami, a ne da im se podmeće noga gde se stigne samo da bi se dokazalo da su oni krivi što su uprskali „siguran“ uspeh bojkota u Beogradu nakon koga bi se režimska kula raspala kao da je od karata. I posle izbora ima vremena za optuživanje, svađe i likovanje.
Što se izlaznosti, broja i različitosti učesnika tiče, beogradski i lokalni izbori 2. juna svakako će imati pun legitimet. Zato nema nikakvog smisla da onaj deo opozicije koji bojkotuje izbore u Beogradu gura klipove u točkove drugom delu opozicije koji izlazi i na beogradske izbore. I jedni i drugi imaju isti cilj, samo su krenuli drugim putem.
