Hajde da vidimo šta smo to važno imali ove nedelje… Izbori? Važno, dakako, čak i u ovim okolnostima – ili možda baš zato. Ukrajina? Jako važno i potencijalno zajebano. Otmica Tesline urne? Drsko i skandalozno, a sve u režiji bahatih ignoranata na vlasti, samim tim i prevažno. Ipak, ima nešto što mi ne izgleda manje važnim, a koliko sam video, do sada je medijski bilo tretirano vrlo oskudno, a i tamo gde jeste, više je bilo „komunalna“ tema iz tzv. gradske hronike.
A to je bezbeli šteta jer u pitanju je, ni manje ni više, potencijalno revolucionarna stvar… I to revolucionarna baš onako – „kulturološki i civilizacijski“, što bi rekao nadobudni lik iz jednog starog filma. Mesto radnje: naselje „Stepa Stepanović“, opština Voždovac, grad Beograd. Vreme: sadašnje. Zaplet: na jednoj neuzoranoj ledini gde je trebalo da nikne dom zdravlja, škola, vrtić i još svašta što spada u standard življenja, a što je onomad bilo obećano kupcima stanova na tlu nekadašnje kasarne JNA (u njoj sam se jednog jako davnog avgusta pod prinudom zakleo da ću čuvati socijalizam, nesvrstanost, bratstvo i jedinstvo i ostale andrmolje jedne epohe, ali izgleda da sam pomalo slagao) pojavili se radnici nepoznatog porekla i statusa (tvrde da su volonteri) ne bi li postavili temelj sakralnog objekta Srpske pravoslavne crkve, ergo Hrama Prepodobne majke Angeline Srpske. Pa dobro, gde je tu revolucija? Ne, tu je nema, ali je ima u postupku povelike grupe građana koja je svojim aktivnim – nenasilnim ali fizičkim i vrlo odlučnim – otporom terala i na kraju oterala one koje smatra uzurpatorima svog stambeno-životnog prostora, jer tu nije bilo predviđeno mesto za crkvu – te ista ni ne poseduje građevinsku dozvolu – nego za već navedene objekte potrebne tamošnjem stanovništvu. A od čije izgradnje još nema ni traga ni glasa.
Koliko mi je poznato, u „postkomunističkoj“ Srbiji se još nije dogodilo da se građani sasvim javno i sasvim lično, izlaskom na ulicu, pobune protiv podizanja crkvenog objekta, dakako ne iz razloga „borbenog ateizma“ nego zato što takve građevine ionako niču na sve strane – i sve su kabastije i ružnije – ali nam zato nedostaje koječega što smo, razmazivši se u uglavnom prijatno bastardnom „Titinom sistemu“, naučili da primamo zdravo za gotovo kao podrazumevani urbanistički standard. I ne samo u Srbiji: ne znam za sličan slučaj ni u Hrvatskoj, Bosni ili Crnoj Gori. Ne mislim ovde, dakako, na bunu protiv izgradnje verskih objekata „onih drugih“: to je tek banalni šovinizam fukare u kojem nema ničega prevratničkog, naprotiv. Jedino je, eto svetlog izuzetka, u Skoplju pre koju godinu došlo do uličnih demonstracija građana nezadovoljnih hiperinflacijom i crkava i džamija po glavi stanovnika, a na ovu skupoću i sirotinju.
Crkva je, dakle, na post-YU Balkanu postala svojevrsni ideološki hegemon kojeg se ni „načelno“ ni „u pojedinostima“ ne dovodi u pitanje, i o čijim se zemnim poslovima i danima nije zdravo preterano raspitivati. I ovo se ne odnosi samo na jednu denominaciju, nego na sve „dominantne“ zajednice na određenom području, a dakako pre svega one rimokatoličke, pravoslavne i islamske. U ovom tekstu ih, iz praktičnih i stilskih razloga, nazivam zbirnim imenom „crkva“.
Šta ova hegemonija znači? Da ulagivanje naših bednih političkih elita kleru u bitnoj meri desekularizuje društvo i krši načela verski i svetonazorno neutralne države – a samo je takvu državu moguće zasnovati kao demokratsku; to, dakako, nije po sebi dovoljno da država bude demokratska, ali je bez i najmanje sumnje nezaobilazno. Crkva je prodrla i u javno obrazovanje i u druge javne resurse na najčudnije, ponekad i groteskne načine. Crkvi se vraća „nacionalizovana“ imovina (a kako li ju je, kojim samopregornim radom, stekla, da mi je znati?) mnogo pre i mnogo doslednije nego bilo kome drugom, crkva ne plaća poreze i ostalo ali se sveštenici svejedno grebu o javne penzione fondove etc. etc. I dakako, i naravno: crkva ima i para (a ako kaže da nema, pomoći će joj se! Makar i angažmanom PTT-a!) da gradi bezbrojne nove objekte, a nije nikakav problem da za to ishodi i potrebne dozvole: tamo gde kakav biskup, vladika ili imam baci oko na neku zgodnu lokaciju, ima da se sredi da sve teče kao po loju…
Ne znam gde je tačno zapelo na Voždovcu i ko to nije pažljivo uradio domaći ili se preigrao u redosledu poteza, ali je zanimljivo i vredno notiranja zbog, da prostite, emancipacijskog potencijala koji nosi: trenutak u kojem se ljudi između ideoloških opijata (bilo koje provenijencije) i sopstvenih potreba opredele za potonje, nikada ne treba potcenjivati; on je po sebi već revolucionaran u najboljem smislu reči.
Nedavno je i čovek iz Visokih Struktura, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, u nekom intervjuu rekao da je došlo vreme da se ohane sa izgradnjom verskih objekata jer ih se već zdravo namnožilo, i da je vakat da se posvetimo školama i bolnicama. Tjah, moglo bi se reći da je pr(e)osvećeni vladika zavapio u duetu s Dositejem: knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci! Mudra i u kontekstu zapravo i hrabra izjava, šteta što su je svi nekako upadljivo prečuli…
Kako god bilo, možda i ovaj naizgled mali voždovački slučaj govori da Srbija mentalno izlazi iz jedne faze postkomunizmusa vulgarisa, i da se postavlja trezvenije prema mitovima i tabuima neokonzervativne revolucije. Ma nije, reći će neko, nego je ljudima samo do njihovih interesa i potreba, hoće ljudi školu za decu, samoposlugu za sebe i ambulantu za svoje roditelje! Pa da, naravno, o tome i govorim; malo li je to?
