Naša pest

Jedva čekam da me neko okleveta.

Da mu preko suda prvo dokažem koliko se prevario i preračunao kad je nasrnuo na moje ime i moju čast, pa kad ga sud oglasi krivim, da mu ja odmerim kaznu. Za krivično delo klevete može se dobiti godinu dana zatvora, e, mog ličnog klevetnika sud osudi, na primer, na osam meseci (ne može više jer ni najtalentovaniji klevetnici ne mogu o meni smisliti nešto za šta bi dobili godinu dana). Tuženi, znači, dobije sedam-osam meseci, ja na licu mesta apelujem da sud kaznu smanji na četrdeset osam sati, ali uz uslov da osuđeni po zidovima ćelije sprejom neprekidno piše „Ljuba je car“. Kad završi s molerajem, da od reči do reči prepiše Groblje slonova, posle toga je slobodan.

Dosad sam bio optužen samo za kolaboraciju s đavolom, za to me je javno optužilo jedno svešteno lice, ali, vreme je neosetno prošlo, a ni sotona ni ja nismo ništa preduzeli. Ja sam mislio: Luci će ovo demantovati, on je oklevetaniji od mene ako je u Srbiji spao (i) na ovakvog potrčka. Princ tame je verovatno mislio da ću ja poricati saradnju, da ću preko suda tražiti da optuženi dokaže gde smo se to vragec i ja sreli, ko nas je video, o čemu smo se domunđavali… Dakle, priliku da i ja nekog dam sudu propustio sam, ali sam se naslađivao prizorima izricanja presude: sudija se nakašljava i pogleduje prema klevetniku koga dva bogoslova pridržavaju poradi toga što ovome kolena pokleckuju pod njegovom službenom uniformom: „U ime naroda i u ime građanina Živkov Ljubomira, osuđujem vas na pet meseci…“ „Ne, Slavni sude, neću da ide u Padinsku Skelu, hoću da od Terazija do Slavije pronese transparent na kojem će svojeručno napisati Pederi su naša braća u Hristu i bićemo kvit…“

Bivši ministar kulture tražio je (i dobio) novac kao klinički ispitani melem za rane koje mu je nanelo „Vreme“, filmski režiser tužio je dramsku spisateljicu zato što je baš na njegovom primeru dokazivala da se kod nas nemoral isplati, tražio je da mu se javno izvini, ona se uskopistila i stvar je stigla na sud. Kad ga je na televiziji nedavno pitalo bi li klevetnicu zaista rado video iza rešetaka gde bi ova mogla da sastavi i vascelu godinicu, oklevetani je rekao da bi u tom slučaju kazao da ona ne ide u zatvor. On bi je, znači, lično pomilovao ne čekajući Dan republike i slične gluposti, sud bi pomilovanje imao samo da ubaci u zapisnik.

Juče sam čuo da je savetnik šefa države tužio republičkog premijera i još neke funkcionere takođe za klevetu. Savetnik neće pare iako je premijer više nego imućan, kao zadovoljštinu prihvatiće jedino premijerovu javnu epitimiju: u Sabornoj crkvi premijer bi imao da upali voštanicu, da se ne znam koliko puta prekrsti, onda bi usledila svečana obaveza okrivljenoga da više neće lagati i spletkariti. Nakon performansa koji bi BK televizija ekskluzivno prenosila i reprizirala, premijer bi mogao da nastavi turneju „Srbija na pravom putu“, ovog puta s osećanjem da se i sam pričestio, očistio i preporodio.

&

Kad vas neko ubije – ne, to nije dobar primer – kad vas neko opljačka, kad vas rani ili vam upali kuću, vi ne odlučujete kako će taj biti kažnjen (ako je uopšte uhvaćen i izveden pred lice pravde). Sud mu odreže, ne znam, dve godine, vas i ne pita šta smatrate prikladnom kaznom.

Kod klevete mi se sviđa to što sud ima samo da ustanovi je li klevete bilo: ako jeste, sud i zakon se povlače, oni su svoje završili, na scenu stupa oklevetani – on smišlja i odmerava kaznu, s klevetnikom može da postupi kako mu drago, klevetnik je postao neka vrsta njegovog roba; sudiji je već preko glave i brbljivaca i spletkaroša, zato pogledom strelja optuženoga, pa se okreće oklevetanome i pita ga micanjem onih sudijskih obrva: „Šta da radi ova fota?“.

&

Ono što krasi većinu oklevetanih jeste nepopustljivost. Režiser bi da mu se kaže „Izvini“, ništa više, ništa manje; optuženica bi verovatno mogla da prevali preko usana jedno „Žao mi je“, ali tu bi ona bila u skladu sa sobom, a to oklevetani baš neće. On bi da klevetnika izbaci iz njegovog težišta: ne traži toliko jamstvo da se delikt neće ponoviti koliko žudi da klevetnika primora na pokajanje, stid i samoprezir.

Zaista, kad čovek pogleda samo primere iz ovog u svemu neznatnog ogleda, svi koji su se osetili oklevetanim ispoljavaju lepu dozu svireposti, svak mozga o svom ličnom klevetniku dok ne ubode ono što će potonjem najteže pasti, ono što će mu biti najteže da dâ ili da učini: ministar je od „Vremena“ tražio novac, ja sam si priuštio viziju u kojoj neko kome sam ja odvratan nosa transparent s tekstom protivnim njegovoj prirodi i dogmi, režiser zahteva da se mlada osoba pospe pepelom po lepoj kosi, savetnik bi da deklarisanog Makijavelijevog simpatizera kljuka naforom …

Zato vodim računa da nekoga ne oklevetam. Taj me tuži, sud mu da za pravo, on kao zadovoljštinu zatraži da šest nedelja budem u kućnom pritvoru. Bez kompjutera, bez ijednog muzičkog instrumenta, bez telefona, bez knjiga: jedna lampa i svežanj tekstova koje je u „Glasu“ objavio Kosta Čavoški… Brrrr!