Upućeni u problematiku kažu da su se Nemci, ili može biti da su u pitanju bili Francuzi, žalili BBC-ju na sadržaj, stereotipan i samim tim površan, serije „Alo, alo…“, a da su im iz velikobritanske medijske kuće odgovorili da se ne mešaju u dramski program i da njihova odgovornost počinje i završava se – informativnim program koji se pravi o trošku britanskih poreskih obveznika.
U prošli petak sam, u kafani, a gde bi drugde, čuo priču o tome da je Serž Bramerc, glavni tužitelj Haškog tribunala, zamerio navodno našem javnom servisu zbog emitovanja serije „Moj rođak sa sela“, koja se u nedelju u udarnom terminu emituje na prvom programu RTS-a. Onda sam stvar odgledao i imam vrlo površno mišljenje o tome, jer niti sam gledao prethodne epizode, niti nameravam da gledam naredne.
To vam je nešto kao „Kursadžije“, samo što se oni iz Pinkovog hita vrlo malo trude da glume, što je u redu, dok se ovi s RTS-a ubiše od glumatanja.
A, u suštini, i jedni i drugi prodaju stereotipe, na način površan i aljkav, samo što je u rođačkom slučaju tome pridodat ozbiljan, narodnjački ton, pun nekog patosa i polarizacije na dobre i loše oficire, one koji rade za KGB ili CIA, patriote i izdajnike, plus selo kao jedinu oazu dobra u pokvarenom globalističkom svetu, s dodatkom humora koji se svodi na lik seoske popadije koja kao da je na nedeljni ručak stigla pravo sa sednice glavnog odbora Helsinškog komiteta.
Scenario je pisao Radoslav Pavlović koji je ponet prethodnom slavom autorstva „Šovinističke farse“ oživeo stereotip kao najlakši način da napravi bilo šta, a pritom da se gleda, i sudeći po rejtinzima, u tome je uspeo.
Ali, kako se dogodilo da je ova tanušna dramska priča o potpukovniku obaveštajcu, oteranom u invalidsku penziju, a u stvari sklonjenom u neko selo kraj Kragujevca kako bi bio nedostupan međunarodnim tragačima za pravdom, postala politička tema, čak dotle da ljudi iz RTS-a veruju da je nikakav ministarski odziv na otvaranju digitalizovanog kanala kulture, u okviru proslave 50 godina RTS-a, posledica Bramercove primedbe o načinu na koji se u Srbiji, na najmoćnijem mediju, formira javno mnjenje?
Ko pametan veruje da Bramerc nema pametnija posla nedeljom uveče osim da gleda našeg rođaka iz našeg sela. Svi veruju da mu je neko dojavio da se ovde emituje sadržaj koji Haški tribunal i sve što on oličava izvrgava nekoj vrsti rugla i udaljava nas od kolektivne moralne i političke katarze.
Pošto svi demantuju da je ova serija na formalnim skupovima, onim u tužilaštvu i onom sastanku s političkim reprezentima Srbije, pominjana u bilo kakvom obliku i bilo kojim povodom, zaključak se nametnuo sam od sebe: neko je iz grada cinkario rođaka iz sela. A kako mu je to bilo malo, tu globalnu prezentaciju srpskog nesučeljavanja sa zločinima, prezentaciju napravljenu uoči pomenutih sastanaka, na večeri u Hajatu, o Bramercovom trošku a o stanju nacije i stanju u nacionalnoj televiziji, potrudio se da pretvori u medijsku temu o tome kako su Srbi nepopravljivi, a Aleksandar Tijanić posebno.
Ja, lično, mislim da je odgovor javnog mnjenja o temama Evrope, pravde, zločina i ostalog dobijen na prethodnim izborima i ne verujem da tu nešto menja bilo čiji rođak, ali, ovde, traje borba neprestana u kojoj se ne biraju sredstva, pa čak ni onda kad su sredstva očigledno udvorička i dojavnička.
Od rođačkih domunđavanja ne pravi se politika. Ni ona, ni ova.
