Narod je rekao svoje, ali samo opozicija može da traži prelaznu vladu

Spektakularni protest na Slaviji, sa kojeg su blistale desetine hiljada svetala, za sada je kulminacija protesta zbog pogibije pod nadstrešnicom koji su, jasno je, prerasli u proteste protiv nepravde u naprednjačkoj Srbiji.

Šta misle razne društvene grupe – studenti, pa za njima svi ostali – jasno je kao dan. To ne može da iščezne.

Srbija odlazi na praznovanje u borbenom raspoloženju i vlast se ne može nadati da će sarma, ruska salata i porodična okupljanja umrtviti nezadovoljstvo.

Naprotiv, ljudi na takvim okupljanjima pričaju. Studenti će reći roditeljima, babama, stričevima zašto protestuju i šta hoće. Moguće da će ti porodični razgovori nadjačati svakodnevno iskakanje predsednika iz televizora.

Studenti znaju kako treba

I prošlu Novu godinu Srbija je dočekala u protestima zbog izborne krađe. Tada ih je predvodila opozicija, ali na momente mlako, bez ideje. Radikalizacija u vidu štrajka glađu nije dala rezultate.

Sada je opozicija u prikrajku. Narodni poslanici su uradili šta je do njih – bili sa narodom, u prvim redovima, neki su dobili i batine.

Onda se desilo nešto ipak neviđeno, skoro punih trideset godina. Blokiran je univerzitet, a to je dva u jedan – em je ustala mladost, em je bunt tako ušao u jednu nezaobilaznu instituciju.

Studenti imaju svoj put i sve znaju šta treba. Ko proba da im soli pamet, neće se dobro provesti. Deo njihovog folklora su solidarnost i kolektivni nastup, kao i ograđivanje od partija.

Ali, ta distanca od političara ne sme da zavara, kao ni poslovično ograđivanje poljoprivrednika i drugih nezadovoljnih grupa od stranaka.

Opozicija da se bavi politikom

Ovaj ekspres-lonac bez ventila, preti da eksplodira. Vlast se paradoksalno nada da će smanjiti vatru redom populističkih mera i medijskim huškanjem.

Ni eksplozija ni vraćanje na staro nisu dobri putevi za Srbiju.

Ostaje zato jedino da politička opozicija – ova i ovakva, jer druge nema – ispostavi političke zahteve, predloge i rešenja.

Kao takvo se nameće prelazna vlada koja bi bila oročena i sa jedinim ciljem da pripremi poštene izbore. Da očisti birački spisak, spreči pritisak na birače, omogući kontrolu izbornog procesa, skine iz etra medije koji su se ogrešili o narod.

Da se onda, prvi put posle dugih dvanaest i po godina, u Srbiji glasa pošteno. Pa kako kome bude.

Samo prelazna vlada

Stoga opozicija mora da izađe iz zavetrine studentskog i narodnog bunta. Ne da taj bunt preuzme, nego da, slušajući volju naroda, proba da ga kanališe u zahtev koji će Srbiju vratiti u političko doba.

Vučić će, razume se, bežati od prelazne vlade kao đavo od krsta. Već je rekao da „majčinim sinovima“ ne da prelaznu vladu i simbolično razdrljio košulju da ga, ako treba, streljaju, ali on ne da!

Možda će bežati u „savetodavni referendum“ o sebi, u plebiscit o sopstvenoj veličini pod svojim uslovima. Ako mu tako što padne na pamet, to treba – ignorisati.

Predsednika treba tretirati baš kao što ga tretiraju studenti – kao čoveka koji je uzurpirao funkciju i pojavljuje se gde mu nije mesto.

Vraćen u okvire Ustava, on može ostati na Andrićevom vencu dok mu ne istekne mandat ili dok ga jednog dana prsti nezavisnog tužilaštva ne izvuku odatle.

Vreme praznovanja bi zato opozicija morala da iskoristi za dogovor. Pa da kroz dve, tri sedmice izađe pred građane sa ponudom. A pred vlast sa zahtevima.