Aleksandar Šapić se pre neki dan izvinio Beograđanima zbog „nezapamćenih saobraćajnih gužvi“ koje su nastale „nelegalnim blokadama glavnih saobraćajnica.“
Nije se izvinio za svoje kršenje zakona, nezakonito ozakonjenje sopstvene kuće na Bežanijskoj kosi i neprijavljene vile u inostranstvu; zbog kontrakomemoracije i sramotnog ponašanja i odsustva empatije u danima nakon majskih tragedija; zbog nameštanja tendera i najbliže saradnica koja je proneverila milione evra namenjenih edukaciji u vršnjačkom nasilju (Za našu decu?). Ni zbog kolapsa u prestonici, autobusa koji pucaju na pola – jedan je baš juče dimio kao na lomači – neispunjenih obećanja i bahatosti u javnom prostoru od koje se prevrće utroba (Za primer našoj deci?).
Kakvo je onda ovo izvinjenje? Šta je postalo „izvinite“ u javnom prostoru? I kako je vlast uspela da obesmisli tu tešku, stranu reč – izvini.
I zbog čega se sve najmoćniji čovek u državi, na koga se Šapić ugledao, poslednjih godina izvinjavao?
Izvinjavanja predsednika države
Aleksandar Vučić se pre koji dan izvinio građanima Republike Srpske, „našoj braći i sestrama“, kako je napisao, zbog „strašne kampanje“ koju protiv njih vodi deo političke javnosti u Beogradu.
Nije se izvinio građanima svoje zemlje zbog dokazanih izbornih neregularnosti monstruoznih razmera.
Sredinom prošle godine izvinio se Nemačkoj zbog Gašića, odnosno njegove tvrdnje da Nemačka krije ubice Olivera Ivanovića. Upravo se za nekoliko dana navršava šest godina od kada je Ivanović ubijen. Nije se Vučić izvinio građanima svoje zemlje zbog toga što ubice Ivanovića još nisu nađene; što je sve ono za šta se Ivanović borio nestalo i raspalo se u paramparčad; što su ljudi sa severa Kosova, u Vučićevoj i Kurtijevoj režiji, ostavljeni na cedilu.
Izvinjavao se Vučić pre koju godinu, i to onoliko, što je, po sopstvenoj proceni, ispao glup, rekavši da na svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora u Americi (što je tekst sa američkog satiričnog portala „The Onion“). Nije se izvinio građanima za onoliko uvreda, zbog toga što je učinio normalnim da se u javnom prostoru govori gore i prostije, ružnije i strašnije nego što bi lokalni alkoholičari dovikivali prolaznicama bauljajući ispred prodavnice.
Molio je Vučić pre manje od tri godine, govoreći da se kaje i da mu je iskreno žao, vinare u Istri da mu oproste jer je uvredio malvaziju. Nije se izvinio građanima svoje zemlje što 0,75 litra vina koje pije vredi više od njihove mesečne plate.
Izvinjavao se zbog izjava Milenka Jovanova, mladih zvezda SNS Akademije u Narodnoj skupštini, zbog Đuke, zbog Blagoja Spaskovskog…
Da li se ikada iskreno izvinio zbog sebe, zbog odabira saradnika koji bez njega ne bi mogli da budu izglasani ni za upravnika zgrade?
Izvinjavao se u ime odraslih ljudi, političara, poslanika, uglednih članova svoje stranke? Kao što se roditelj, u ovom slučaju otac, izvinjava što mu je dete nevaspitano, pa kao zareži, a kod kuće mu namigne i zacereka se samozadovoljno što je mali opsovao, ljubi ga tata.
Konačno, ako je mislio da su njegova čeda pogrešila, uticao bi na njih da ponašanje promene. Poslušali bi ga. A promenili se nisu. Ako su oni mislili da su pogrešili, izvinili bi se sami. Kao što se onomad Aleksandar Martinović, zbog uvrede upućene ljudima koji nemaju decu, izvinio i Vučiću.
Konačno, tu su i onih nekoliko Vučićevih izvinjenja gde se, sve izvinjavajući se, najgadnije napadaju ti kojima je „izvinjenje“ upućeno.
Svako njegovo izvini je bilo poniženje za građane. Jer šta je iskreno izvinjenje? Ono je prihvatanje odgovornosti za grešku i autentično kajanje jer je osoba shvatila da je to što je učinila loše.
A Vučićevo „izvinite“ je ilustrativan primer celokupne njegove vladavine, pa i ličnosti – kakvo mu je „izvinite“, toliko je i iskren, odgovoran, spreman za pokajanje i spreman da se menja.
