Naziv teksta je preuzet iz razgovora dve komšinice u godinama koje su komentarisale izmene režima saobraćaja tokom svečanosti u Palati Srbija.
Pošto se događaj najavljivao danima unapred, televizije (prvenstveno RTS, Prva i Pink) potrudile su se da ovo bude i televizijski spektakl. Zato sam se već u 18 sati „nacrtao“ pred malim ekranom i upijao utiske.
Na RTS-u je reporterka gledaoce uvela u radnju oglasivši se sa stepeništa, dok su u pozadini gosti, njih više od 5000, počinjali uspon ka svečanoj sali. Već tada smo mogli da primetimo kako „boranija“ ide levo, a VIP zvanice desno, posle javljanja obezbeđenju. Inauguraciji je prethodio niz bilateralnih sastanaka, nešto kao speed dating, gde se išlo više na kvantitet nego na kvalitet razgovora – kako ste, kako su vaši, jel’ oćete da investirate, vidimo se na žurci, sledeći molim!
Televizija Prva je strateški rasporedila reporterke na tri ili čak četiri lokacije, tako da su na početku vesti počele kumulativne procene o broju delegacija – da je bila još jedna, dogurali bi do stotke, garantovano. Početni broj bio je oko pedeset, pa je na ovoj aukciji dostigao, samo u toku jednih vesti, čini mi se sedamdeset pet. Mašala!
Veoma brzo, pred zvanice su stali Predsednik Vučić i Prva dama, a gledaoci su gotovo fizički mogli da osete vrućinu u sali. Ivanić iz Bosne se poljubio 3 puta, Bakir samo dvaput. Protokolarno. U međuvremenu smo slikom obišli Palatu Srbija, bivši SIV, gde su simbolično prikazane prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije. Od praistorije i bista rimskih imperatora rođenih na našim prostorima, preko pirotskih ćilima, peglane kobasice, Dušanovog zakonika, suve ljute leskovačke (cenim gruvane) paprike, odela Hajduk Veljka, do mog ličnog favorita – pečatnjaka Kneza Strojimira! Današnjicu je predstavljala maketa „Beograda na vodi“, ali sam video u pozadini i kopiju Miroslavljevog jevanđelja, pored kojeg su stajale uslužne bele rukavice – kao u filmu Ime ruže. Zvanice su potom krenule u šetnju po salama, a kako su mnogi već počeli da meze, one rukavice nisu ispale loša ideja – da prstićima od kanapea ne mastimo knjige.
Nekoliko dana pred svečanost imao sam priliku da vidim cirkularno uputstvo za goste, gde se pominjao dres kod, dubina dekoltea, jednobojne kravate, čestitanje do 10 sekundi, bez familijarnog ćaskanja, kao i sugestija da se ne đipa na trubače koji će nastupiti. Ipak, bilo je moguće primetiti da se čestitanje oteglo, dok su predstavnici protokola i obezbeđenja pokušavali da formiraju red i ubace VIP zvanice preko reda. Predsednik i Prva dama su se topili od vrućine, pa sam, bez bilo kakve malicioznosti, zaista pomislio kako će im pozliti od kombinacije emocija, vrućine i poljubaca, onako naški, od srca.
Omiljene TV floskule koje su se mogle čuti jesu „visoke zvanice“ i „spektakularni događaj“, dok je Pink otišao najdalje, nedvosmisleno utvrdivši da je Beograd toga dana bio „centar sveta“!
Po protokolu je onda Predsednik održao govor, koji je, po meni, bio verovatno najsmisleniji i najkvalitetniji deo programa. Upotrebio je Teslu kao metaforu za napredak, međunacionalnu saradnju u regionu, toleranciju i progres. Ako je nešto imalo smisla tog dana, to je bio inauguracioni govor, koji je najavio drugačiju budućnost za region. Nažalost, čini mi se da je govor ostao u drugom planu prema grandioznosti događaja i visokih zvanica. Šator je „pojeo“ poruku, a ja se nadam da će ta promena – od Njegoša kao univerzalne metafore i izvora citata politike devedesetih, do Tesle kao kohezivnog faktora i simbola progresa – zaista i zaživeti.
Onda su zapevala deca, pa Vrelo, gde je gospodin Izetbegović evidentno uživao, preko nekog modernog baleta – dostojnog talent nadmetanja i pompeznog glumačkog ostvarenja kapetana iz predizbornog spota Aleksandra Vučića. Valjda kao poruka lične prirode – šta god činio – deca ti se rađala! Ukratko, bila je ovo megalomanska Žikina šarenica u SIV-u, nastala sa idejom da se aktuelna vlast prikaže kao najveća i najbolja, ne samo u odnosu na prethodne, već i u odnosu na očigledan uzor za poređenje – Titovu SFRJ.
Sale u SIV-u, nekada sa obeležjima republika, danas su preimenovane u delove Srbije, a gosti, nesvrstani, oni iz regiona i strane delegacije imaju za cilj da u kolektivnom sećanju prizovu vreme kada je Tito bio neprikosnoveni autoritet na ovim prostorima. Vučić danas evidentno sebe vidi u toj ulozi, pa je zato ova inauguracija imala taj grandiozni element. Ipak, mora se priznati da vlast uprkos lepim namerama protokola (za koji sam primetio da je preuzet iz Tominog mandata) nema „šlifa“ da razgraniči svečani prijem i narodno veselje. Prevagnuo je taj domaćinski element – gde svega mora da bude čak i previše da bi se veličinom formata nadomestio manjak suštine. Ceo događaj je mogao biti neuporedivo elegantniji da se organizovao za 500 ljudi, u skromnijem i svedenijem obliku. Manje je više, kao u svetu mode, pa je zato valjda pojava predsednice Kolinde iz Hrvatske u jednostavnoj ciklama kombinaciji, sa milodarom za babinje domaćinima, bila trenutak kada je Kolinda „ukrala šou“. Nije sačekala program koji se otegao, već se ispričala i otišla. Na marginama sastanka diplomatama je pevao Ivica Dačić, što je valjda već ustaljeni deo protokola.
Odličan primer kada neformalni skup ima jači odjek ovog toliko najavljivanog i forsiranog formalnog bio je koncert na otvorenom koji je nedaleko od Palate Srbija par dana kasnije održala Beogradska filharmonija. Publika je uživala u atmosferi piknika, bend je zvučao fantastično, gostovao je i Zubin Mehta – a pokrovitelj je bio Predsednik Vučić. Bilo je 20.000 ljudi, a poruka je nedvosmisleno pozitivna. Eto primera za buduće žurke, a piknik može da bude i na pirotskom ćilimu – ako je do tradicije.
Paralele su se same nametale, jer spadam u generaciju koja pamti raskoš javnih pokazivanja moći u Titovo doba. Ne mogu biti zlurad prema činjenici da su se ovde okupili svi lideri iz regiona. Zato ne stoje primedbe o odsustvu „svetskih lidera“, ali su one sa druge strane logične i očekivane, jer se prave poređenja sa Titom. Zato je upravo besmisleno insistiranje na brojkama tokom svih TV prenosa. Takođe, smatram da je greška opozicije nedolazak na ovu manifestaciju, jer je ona uprkos svim drugim političkim tumačenjima događaj koji nadilazi dnevnopolitičke teme. Ako je na inauguraciju došla Kolinda Grabar Kitarović, koja je otvoreno rekla da se sa susjedima ne moramo voljeti, te da će dosta vode proteći Savom i Dunavom dok ne postanemo prijateljske zemlje, onda je dužnost opozicije da bude prisutna. Bakirovu zen misao da treba reći „popu pop, a bobu bob“ još nisam uspeo da dokučim, ali verovatno je poželeo da se stvari nazovu pravim imenom.
Vidljiv je i drugačiji odnos prema Predsedniku u odnosu na mandat Tomislava Nikolića koji je zaista imao ceremonijalnu ulogu. Taj kontinuitet je zaista bio ubedljiv kada smo videli poziranje za grupnu fotografiju – svi Srpski predsednici!
Tu su bili Nikolić, Lilić i veoma uplašeni Milan Mlekce Milutinović. Posle njih Vučić zaista deluje kao korak u budućnost. Druga istorijska fotografija nastala je kada su se zajedno slikali patrijarh Irinej, mandatarka Ana Brnabić i NJKV, kojeg su kasnije nepravedno isecali sa slike. Makar i kurtoazno, to je važna poruka tolerancije. Bila je ovo i prilika da se promoviše jedna nova vrsta društvene elite, svojevrsni krem „naprednjačke“ Srbije. Upadljiv je bio manjak ljudi iz kulture, ponekog su davile kravate i stezala odela, dame su bile malčice prenamunjene, ali potvrđuje se da svaka politička grupacija ima svoju estetiku i svoju elitu. Ovde evidentno tranzicionu, pomalo burazersku, jednako nesimpatičnu kao i prethodna iz vremena DS-a, gde su svi muškarci izgledali kao menadžeri, a žene kao direktorke advertajzing i marketinških agencija.
Na kraju, kada smo kod DS-a, stižemo do Borisa Tadića i njegove medijske sudbine. Posle dva mandata, gde je izabran znatnom većinom, posle podastiranja svih ovih istih medija, par dana pred inauguraciju otkazao je konferenciju za medije jer su se pojavile samo dve novinarke iz agencija. Ova tužna metafora je odlična slika naših medija koji nekritično veličaju aktuelne političare, da bi ih posle prvog poraza gurnuli u zaborav i izolaciju. To je valjda sudbina svake megalomanije na Balkanu i opomena pri svakoj sledećoj inauguraciji.
