Na istoj sednici na kojoj je Vlada Srbije izglasala novčane nagrade za naše nagrađene olimpijce odlučeno je i da sportisti Janko Tipsarević, Iva Obradović i Milorad Čavić dobiju nacionalne penzije. Svako od njih je već odavno osvojio po neku od nagrada sa spiska propisanih uslova za dobijanje ovog doživotnog mesečnog primanja, pa je država, čim su napunili obaveznih 40 godina, realizovala svoju zakonsku obavezu prema njima i dodelila im nacionalne penzije.
Bilo je to pre desetak dana.
Osim sportistima, država dodeljuje nacionalne penzije i pojedincima koji su ostvarili vrhunski doprinos u kulturi. Barem je tako po zakonu. Pomenuto dodeljivanje nacionalnih penzija sportistima delovalo je kao nagoveštaj da će država nastaviti istim pravcem i prema kulturi, ali – nije.
Kad će, i da li će uopšte do kraja ove godine, naravno da se ne zna. Vlada Srbije se ponaša kao da kultura nije na njenoj agendi.
Zna se jedino da je poslednji konkurs Ministarstva kulture za dodelu nacionalnih penzija zatvoren 26. decembra 2023. godine, što znači da su do tog datuma reprezentativna udruženja iz 22 oblasti stvaralaštva predala po tri predloga, kako bi članovi komisije koje je izabralo Ministarstvo, moglo da tokom narednih 60 dana od svih njih izabere 20 pisaca, glumaca, muzičara, umetnika, reditelja… koji će ubuduće primati nacionalnu penziju.
Zna se, istina nezvanično, i da je komisija završila svoj deo posla, ali je tadašnja ministarka Maja Gojković ostavila svom nasledniku Nikoli Selakoviću da se pozabavi tim problemom.
U čemu je problem
Zašto je to problem? Pa zato što su udruženja predložila Ministarstvu stvaraoce koje je ono ili i prethodnih godina odbijalo ili se unapred može pretpostaviti da će ih odbiti bez obzira na sve što su uradili za kulturu ove države. Na primer Vidu Ognjenović, Dragana Velikića, Goricu Popović, Svetozara Cvetkovića i slične.
Elem, Nikola Selaković je postao ministar u maju i od tad nikako da stigne da Vladi Srbije pošalje spisak zaslužnih ljudi iz svog resora ne bi li ga prihvatila, izglasala i, pre svega, ne bi li prestala da ignoriše kulturu.
Uz već navedenu, evo samo još par činjenica koje nedvosmisleno ilustruju koliko je ovoj vlasti stalo do sporta, a koliko do kulture. Odnose se na kriterijume po kojima nacionalnu penziju dobijaju sportisti, a po kojima kulturnjaci, i na visinu nacionalne penzije za prve odnosno za druge.
Po Uredbi iz 2016. godine, sportistima se dodeljuju nacionalne penzije nakon navršenih 40 godina, a radnicima u kulturi prema zakonu iz 2006. kad su za njih uvedene nacionalne penzije, isto kad i obične.
Sportisti ih dobijaju zbog olimpijskih medalja, medalja na evropskim i svetskim prvenstvima, rekordima, i zbog učešća u finalu Dejvis kupa ili FED kupa Međunarodne teniske organizacije. Umetnik, odnosno stručnjak u kulturi, može da ostvari pravo na nacionalnu penziju ako ispuni mnogo više uslova, a glavni su: da je doprineo razvoju kulturnih vrednosti u Srbiji odnosno njenoj međunarodnoj afirmaciji i da je dobitnik najznačajnijih nagrada i priznanja.
Vrednovanje sportista i umetnika
Janko Tipsarević će za osvojen „Dejvis kup“ međunarodne teniske federacije u Srbiji 2010. godine dobiti penziju u visini od dve i po prosečne neto zarade u Srbiji za decembar prošle godine, Milorad Čavić isto toliko za osvojenu srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine, a Iva Obradović će mesečno dobijati jednu i po prosečnu neto zaradu zbog osvojene srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u olimpijskoj disciplini veslanje, ženski dubl, koja je održana u Bugarskoj 2011. godine.
Njihove kolega iz kulture dobijaće nižu nacionalnu penziju, u visini samo jedne prosečne zarade bez poreza i doprinosa za jul prethodne godine. Nacionalna penzija dodeljena 2023. godine, prema tom proseku, iznosi 73.114 dinara.
Nepregledan je niz mogućih razloga zašto se zakon i država ponašaju prema sportistima na ispravan i dostojan način a prema kulturnjacima suprotno od toga, i nema potrebe započinjati ga.
Takođe, treba verovati da će Iva Obradović dobijati znatno manje novca od svojih kolega zato što se takmičenje na kojem je osvojila medalju za Srbiju manje vrednuje od onih na kojima su oni postigli uspehe, odnosno, da to nema nikakve veze sa tim što je žena.
Ako se nekom učini da ovaj detalj nema nikakve veze sa pričom o različitim aršinima države prema svojim vrednostima, neće biti u pravu.
