Kako sam pre deset godina propao na audiciji za jednu svadbu
Svirao sam sa gitaristom u jednoj konobi, kad mi se telefonom javio mladoženja, hvalili su me neki njegovi poznanici, gde bi mogao da me čuje, tu i tu, ali sviramo mostly primorske napjeve i nemamo harmoniku, nema veze, doći će oni oko devet, zaista, sviramo mi, oko nas ribarske mreže kojih po mojoj računici ima više po konobama nego u Jadranu i slivu reke Dunav, nema veze, ulazi sedmočlana izborna komisija, šta ćete da popijete, neće ništa, slušaće sa ulice, pa prozor je zatvoren, jedna građanka tužaka moje poslodavce zbog buke, neka, tu će oni da slušaju, dobro, ovo je antiserenada, svira se unutra, sluša se spolja…
Nakon sat i po napravim pauzu da vidim je li zbeg još pod pendžerom, ulazi predsednik žirija: „Jesi sutra kući?“ – „Jesam…“ – „U dvanaest sati ćeš biti obavešten!“
O raskoraku do kojeg redovno dolazi između mlade koja ima čudesno detaljnu viziju svadbe i rodbine koja misli da dvadeseti vek još traje
Nekoć je za dogovor o svadbi bio dovoljan telefonski razgovor: veselje je tad i tad, tu i tu, traje od do, bend ima pet ljudi, sto maraka po čoveku i vsjo! Sad gotovo nema pogodbe kojoj ne prethodi serija razgovora i susreta od kojih jedan uključuje i zajednički odlazak na buduće lice mesta (kao da sam Roki, pa odlazim da vidim ring i halu u kojoj ću sutra uveče boksovati).
Visina honorara nije problem koliko repertoar koji buduća nevesta ceo drži u glavi, a drži bogme i crnu listu, pesme koje ni u kom slučaju ne smeju biti izvedene makar deda-teča ispsovao muziku i demonstrativno otišao pre seče torte.
Objašnjavamo joj (mladoženja po pravilu nema viziju) da ćemo u prva dva naša bloka svirati i pevati sve što ona želi, to bi trebalo svatove da usmeri u željenom pravcu i trebalo bi da podseče krilca seljačiji koju svi imamo u rodbini… Naravno da se odlično razumemo, dobrodošli su da jedu, piju, ali ne i da toliko o pripremanu svečanost poseljače, tim pre što se svadba i snima, nije to više galimatijas koji bude pa prođe, sve ide na DVD koji biće narezan u priličnom tiražu i ostaće budućim pokolenjima, naravno, naravno, zato svirajte Olivera, Mišu Kovača, Severinu, od klasike Čolu, dobro, to sve znamo, mada „Gas, gas“ neće biti baš kao kad Seve peva…
Nevestinski scenarij predviđa i penjanje na sto, kulminaciju planirane razuzdanosti (mnogi za taj svečani trenutak poruče trubače, da bude kao „Underground“), sve razumemo, ali šta ćemo kad neko posle čorbe priđe i poruči „Obraše se vinogradi“, pesmu koje je i nama preko glave, ali bez koje za mnogog svata nema veselja, da ne govorim o trepetljikama trepetalim punim bisera, đuvegijama gde su da su, o majci svakoj koja jednu želju ima (što se meni uvek činilo nedovoljnim: ceo život želiš da oženiš sina!), recite da to ne znate, svetuje nas mlada, neće nam verovati, kažemo, a još će nam unapred i platiti, znate, ako mu vraćamo pare mi ga javno prevaspitavamo, spočitavamo mu da je kvarigra (on siromah misli da je katalizator veselja!) a njegov muzički ukus da je jeziv i da se ne uklapa u vaše precizno i zaista gospodstveno, moderno, urbano snoviđenje. Recite da ne primate bakšiš, ne da se vizionarka, pa reći ćemo, iako to nije baš sušta istina, to jest, sviraćemo mi za dogovoreni honorar, ali davanje bakšiša je baš lep narodni običaj, i ko smo mi da mu zadamo coup de grace…
Na trećem samitu sa mladencima i kumovima pokušavamo da dođemo do rezimea: shvatili smo šta se od nas traži, ama podsećamo još jednom da su svatovi ad hoc grupa, komplikovani efemerni organizam koji je za tu priliku rođen, prvi i poslednji put nalazi se u nepoznatim okolnostima usled čega njegovo ponašanje ne može unapred da se do tančina predvidi i predodredi te mi ne jamčimo da će sve biti onako kako je to mlada zamislila…
Dođe napokon i to poslepodne, nakon uvodnih instrumentala koje kićeni svatovi pravilno shvataju kao ispraznu špicu, padaju prve porudžbine, traže se pesme sa crne liste, pogledavamo ka mladi (mladoj?) koja ispod vela seva očima da to ne sviramo. Ako smo na podijumu zovemo je preko razglasa da dođe i da lično da smernice znojavim dinarcima, krvnim srodnicima ženikovim, možda i njenim, utvarama pijanim na koje ne bi baš želela da liče njena još nerođena deca…
Kako je kapitalizam mic po mic (step by step krugom) zahvatio i kafanske muzičare koji u statistici postigoše lep napredak
Ne znam nijednu zemlju čiji živalj ima toliku potrebu za živom muzikom, nigde kao u Srbiji nema toliko osrednjih, samoukih muzičara koji nemaju nikakav day job. Unatoč tomu, posao pomalo kao da ipak jenjava, pa umetnici vode knjigovodstvo koliko ih je puta ko od kolega zvao, kakvog su ranga tezge bile, jesu li vodile u nove radne pobede ili su bile ćorsokaci… Ranije jedva da se znalo koja je čija svirka, danas je to veoma važno i ako taj čija je tezga nema vizitkartu neko od muzičara koje je on zvao daće gostu posetnicu jedino ako mu tzv. nosilac posla to izričito i javno odobri. Ukoliko vizitka donese novi posao, njen vlasnik ima moralnu obavezu da pozove onoga ko je njega zvao i sa čije tezge vodi poreklo ova nova, to je razmerno nova etika i zametak neke vrste naslednog prava: osoba koja na tuđoj tezgi deli svoje vizitkarte nezahvalni je pirat, grabežljivac o kojem ne želim ni da pišem, utoliko pre što već imam pet hiljada petsto karaktera.
