Mundijal u Kataru: Fudbal, gas i ljudska prava

Lopta se zakotrljala, i sledećih mesec dana ni rat u Ukrajini ni svi drugi ratovi, ni ekonomska kriza, ni eventualni pad velikog meteora neće privući veću pažnju od fudbala.

Prvi gol na Svetskom prvenstvu postigao je reprezentativac Ekvadora Valensija kada je u šesnaestom minutu meča zatresao mrežu domaćina, i tako nije samo svoju reprezentaciju doveo u vođstvo, već je razbio bar jednu od „katarskih kontroverzi“. Naime, već danima su kružile vesti iz „proverenih izvora“ da je Katar platio silne milione dolara igračima Ekvadora da izgube utakmicu i da će Katar pobediti rezultatom 1:0 i to golom koji će biti postignut u drugom poluvremenu. To se taman lepo uklopilo u priče o teškoj korupciji koje kruže još od kada je prebogati Katar 2010. izabran za domaćina Svetskog kupa.

Korupcija pri dobijanju organizacije SP nije bila jedino sporno pitanje, tu su i ogroman broj smrtnih slučajeva među radnicima iz siromašnih država koji su gradili stadione i infrastrukturu za Prvenstvo i njihov robovski tretman, diskriminacija i progon LGBT zajednice u Kataru…

Silna se prašina digla oko toga, bilo je poziva da se prvenstvo bojkotuje, i od strane pojedinih organizacija, reprezentacija i grupa navijača iz nekih država poput Nemačke, tvrdnji da će kapiteni nekih nacionalnih timova na kapitenskim trakama, a neki igrači na kopačkama, nositi poruku podrške LGBT zajednici…

Na kraju se tresla gora a rodio se miš, jedino će u svakoj rundi mečevi biti povezani sa kampanjama koje će promovisati zajedništvo, zdrav život i borbu protiv diskriminacije, a takve poruke nalaziće se i na kapitenskim trakama. Zvuči kao pobeda Katara, a iznad svega je ostao da lebdi oblak licemerja, i to ne zbog ponašanja domaćina.

Neupitno je i nesporno da je tretman kakav su imali nesrećni strani radnici u Kataru strašan, da bi LGBT zajednica trebalo da ima prava kao i svi drugi, da je svaka diskriminacija nedopustiva, i da je stanje po tom pitanju u Kataru upravo takvo, kao što se tvrdi.

Samo, svi koji su pokušavali da se kroz kvalifikacije domognu ovog Svetskog kupa znali su kako stvari po tom pitanju stoje u Kataru, pa zašto nisu odmah odustali? Ako su slučajno sve to saznali tek kada su se kvalifikovali, zašto jednostavno nisu odbili iz protesta da dođu u Katar? Čemu „posredno“ podržavanje principa (na kraju ni takvo)?

Što se tiče onih koji tvrde da iz protesta neće gledati utakmice ni na televiziji, pitanje za njih je da li će isključiti i grejanje, jer je vrlo verovatno da se greju na gas iz Katara, koji je postao jedan od najvažnijih snabdevača Evrope ovim energentom od kada su uvedene sankcije Rusiji?

Kada smo već kod energenata, da li će „bojkotaši“ prestati da sipaju benzin na pumpama u svoje automobile, prestati da se voze autobusima i avionima, pošto nafta uglavnom dolazi iz Bahreina, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Saudijske Arabije, a tamo je stanje po pomenutim spornim pitanjima isto ili gore nego u Kataru?

Zvuči preterano? Pa jeste, ali ako su principi u pitanju, valjda to nije problem.

Pitanja su, naravno, retorička, neće se ništa od pomenutog desiti, a zagovornike bojkota i bi valjalo podsetiti i da bi, ako bi se terao mak na konac i svakoj državi u kojoj se održava neki sportski događaj tražila teška sagrešenja, sportska borilišta mogla da budu jedino plutajuće platforme na moru. Dobro, nisu sva državna sagrešenja iste težine, ali ko zaista misli da ima „nevinih“ država, ne živi u ovom svetu.

Kako god, kada i ovo prvenstvo prođe pričaće se samo o njegovim pobednicima i gubitnicima, herojima i razočaranjima, a „katarske kontroverze“ više niko neće pominjati. Kao što još samo ljubitelji istorije i svetske politike pominju Horhea Videlu, šefa zloglasne vojne hunte koja je vladala Argentinom 1978, kada je ta zemlja organizovala i osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu, a svi se sećaju samo Marija Kempesa, tada najboljeg igrača argentinske reprezentacije.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com