I tako je, dakle, Irinejevo patrijarhovanje započelo slično kao i Racingerovo papovanje: izjavom koja je protumačena kao uvreda islama i(li) muslimana. Šta je usledilo nakon Irinejevog odviše slobodnog mudrovanja? Svi od kojih se to očekivalo, a bogme i poneko od koga se to možda i nije očekivalo, pustili su politički korektne zvukove i zatražili od Nišlije da se izvini; ovaj je to na kraju i uradio, i to pomalo u maniru domaćih političara: izvinjavam se zbog onoga što sam rekao, mada ja i nisam baš to rekao nego je to istrgnuto iz konteksta.
Dobro a šta je to Irinej rekao ili bar tako mediji tvrde? Ovo: „Mi znamo šta je otprilike filozofija i psihologija islama. Oni kada su u manjem broju umeju da se ponašaju i da budu korektni. Kada postanu ravni po broju, onda oni već dižu glavu, a kada postanu nadmoćni i superiorni čine pritisak ili da se isele ili da se priđe njima.“ Nije malo onih koji su u ovim i ovakvim rečima pronašli neku vrstu implicitne poruke da nipošto ne treba dozvoliti da tih muslimana bude više nego malo, jer kad ih je malo onda su OK, a kad ih je mnogo onda ne valja… Bez obzira na namere novog patrijarha SPC, ovo uistinu tako zvuči; otuda su mi i osude njegove izjave sasvim razumljive. Pa ipak, ono što sam čuo na tu temu nimalo me ne zadovoljava, jer imam utisak da se – po običaju – uopšte ne raspravlja o pravim temama, nego se samozadovoljno grebucka po površini tek da se odradi domaći zadatak, da li iz multivitaminskog multikulturalizma, da li iz političke korektnosti ili već iz nečega trećeg. A to ne samo da je užasavajuće dosadno, nego je i sasvim neproduktivno.
Predlažem zato da pokušamo da celu stvar sagledamo iz drugog ugla. To jest, držim da je Irinej bazično u pravu. Mada mu je, u isto vreme, izjava – kako smo već videli – krajnje problematična. Kako je to dvoje moguće spojiti? Lepo. Problem sa novopatrijarhovim rečima je u tome što se one odnose samo na muslimane, a toj vrsti partikulariteta ovde nema mesta. Ona se, ovako nedomišljena, degeneriše u neku vrstu šovinizma-nesvesnog-sebe, jer u Drugome vidi ono što nije nikakva ekskluzivna osobina tog Drugog, nego je „univerzalna“ matrica ponašanja u jednoj specifičnoj branši. Može li ovo jednostavnije? Može. Ono što je izrekao Irinej savršen je opis „filozofije i psihologije“ velikodostojnika svih „tradicionalnih verskih zajednica“ na ovom Potkontinentu (a i mnogo šire, ali ćemo se ovde držati našeg konteksta). Naročito ako pojmove „manjine“ i „većine“ ne shvatimo puko numerički, nego ih razmotrimo i po mnogo važnijem kriterijumu: po strukturi društvene moći.
Primer prvi: odnos „vernika“ i „nevernika“. u vreme titoističkog „mekog komunizma“ verske su zajednice bile tek tolerisane: tavorile su na margini društva, praktično bez pristupa medijima, javno manje ili više nevidljive; bile su nedvosmisleno tu, ali opet, nekako kao da i nisu. Ta ih je pozicija podređenosti unutar jednog simboličkog poretka vrednosti (ideološki inspirisani sekularizam) činila manjinskim subjektom, posve nezavisno od toga da li je puka numerička većina stanovništva bila vernička, ateistička, verski ravnodušna ili šta već. U to su vreme – setiće se moji ispisnici, a o starijima da i ne govorim – religijske teme i bar oni učeniji ljudi klera imali auru polumistične poluzabranjenosti (šta mislite, zašto su Idoli koketirali sa religijskom ikonografijom u Odbrani i poslednjim danima?!); mnogima su se doimali kao nekakvi samozatajni mudraci, tako različiti od bahatih siledžija u konfekcijskim sakoima, od politokratske klase koja je monopolizovala svu vlast u zemlji (uključiv i famoznu „duhovnu nadgradnju“), i pri tome pretendovala na sopstvenu večitost. Kada se „padom komunizma“ – a kod nas bogme i padom Miloševića – taj poredak obrnuo naglavačke, mnogi se simpatični harizmatični mistik preokrenuo u razdražljivog i hirovitog tiranina koji bi da se meša u sve i da se pita za svašta: verski su poglavari, manje više svugde na Zapadnom Balkanu, postali finansijski veoma dobro potkožen, a politički – ko direktno ko indirektno – veoma uticajan i moćan društveni faktor, sa neskrivenom ambicijom (pri tome, ne baš neostvarivom i neostvarenom) da kreira i manje-više diktira dominantne vrednosti u društvu, i to po mogućnosti sveobavezujuće. Izuzeci su (još?) mogući, ali sada su oni margina, sada su oni jedna nova manjina. Pa makar numerički bili i relativna ili apsolutna većina. Kako je, dakle, ono rekao Irinej za svoje kolege u jednoboštvu – dok su manjina na lebac da ih mažeš, ali kad se umnože i osile…
Primer drugi: međukonfesionalni odnosi. Tamo gde je neka „tradicionalna“ zajednica u izrazitoj manjini, njeni su predstavnici dražesna kombinacija meda i mleka: ta, ko se ne bi družio sa, recimo, zagrebačkim parohom ili sa župnicima beogradskim, a bogme i sa našim, dorćolskim muftijom? Ta, ima li igde u dunjaluku umilnijih i tolerantnijih ljudi? Pa ipak, neki drugi ljudi, veoma istaknuti pripadnici istih tih verskih korporacija, a koji stoluju u konfesionalnim središtima (gde su, dakle, predvodnici i brojčane i simboličke i svake druge Većine) nisu ni izbliza tako tolerantni ni prema Drugosti u ispoljavanju vere, a kamoli prema onoj Drugosti koja se ispoljava kroz odbacivanje vere, ili makar kroz dosledno zalaganje za striktno sekularno društvo i državu.
Pre nekog je vremena moj kolega Jurica Pavičić (Jutarnji list) odlično zapazio ključnu stvar: u ratovima, bedom, kleptokratijom, „tranzicijom“ i svakojakim drugim pošastima poharanim predelima „zapadnog Balkana“ sve se ruši, propada i zarasta u korov, jedino crkve i džamije – naravno, svaka tamo gde je „u većini“ te utoliko i „na vlasti“ – niču u neverovatnom tempu, i sve su ružnije i raskošnije, i sve se više bezobrazno velikih para bahato ulupava u njih, jer njihovi „vlasnici“ tako, da prostite, simbolički zapišavaju teritoriju, da se zna šta je čije… I šta smo imali na kraju? Irinej je nekako krenuo u dobrom pravcu uočivši bizarnosti stanovite „filozofije i psihologije“; e, sad još samo da počne da ih uočava i u svom dvorištu, a ne samo po komšiluku…
