Mnogo je fantastičnih knjiga koje nisu pročitane. Takva je i Summa Technologiae Stanislava Lema, zbirka eseja o našoj budućnosti pisana 1964. godine. Lem je bio lekar, što mu je prozu bojilo ne samo ukusom verovatnosti, već i svojevrsne rezigniranosti ljudskom vrstom.
U tom tonalitetu je i ova divna i otrežnjujuća parabola: od kakve bi koristi bio mrtvi filozof koji leži na putu koloni mrava? Hrana, i ništa više. Ništa u njihovom svetu nije u stanju da vrednuje njegovo delo, njegovu mudrost, ideje koje mogu da menjaju sve(s)t. Mravima je on samo zimnica.
Iskušenje je da pomislimo da je tako i s nama.
Svuda oko nas pljačka i razmetanje, sila i taština, prostakluk i privilegija. Moćni se osećaju moćnima jer se slabi osećaju slabima. Moćni gutaju naše simboličke prostore, prežderavaju se statusom, željni da budu viši od svih, da im zavidimo, da ih se bojimo. U njihovim hangarskim glavama, u carstvu ječeće praznine kroz koju tenkovima patrolira šačica nedopečenih pojmova i crna legija sujete, krhotine eha su zavarene u samo jednu misao: „status… status… status…“
A onda čovek ode u Bolonju, u Padovu, u Prag, u Sofiju ili Ljubljanu, do našeg Cvetnog trga, i shvati da je kosmička pravda na strani umetnika. Njima ne pripada nikakvo imaginarno carstvo nebesko, već jedino carstvo koje vredi naših napora: ono našeg pamćenja.
Ture kroz prosvećena mesta pričaju o pesnicima, slikarima, naučnicima… O grobovima Glosatora u Bolonji, čuvenih drevnih profesora prvog univerziteta u Evropi (i drugog na svetu), intelektualnoj gardi na rubu dvorišta Crkve Sv. Franje. Notr Dama se sećaju zbog Viktora Igoa; Sikstinske kapele zbog Mikelanđela; u Pragu se ponose Plečnikovom crkvom, u Ljubljani Prešernom i Cankarem, u Nišu Nemanjom Radulovićem, stvarno, uprkos nategnutoj vezi s Konstantinom koja našoj istoriji ne doprinosi baš ništa.
Sa Cvetnog trga ka Kalemegdanu šeretski gleda Borislav Pekić, „Beograđanka“ se pamti po Dušku Radoviću. U nekadašnjoj Srpskoj kafani, na mestu gde je voleo da sedi, bili su odlivci cipela Zorana Radmilovića. Ne tadašnjeg lokalnog partijskog „budže“ ili batinaša, u svojoj naduvenoj pompi. Ne sekretara gradskog komiteta. Glumca.
Svi narodi koji su još nekako pri zdravom razumu biraju ljude od uma i umetnosti za sliku svoje večnosti, za ono što pokazuju svetu i svojim pokolenjima. Nisu političari to čime se ponosimo pred drugima, kada želimo da nas razumeju, da nam omirišu dušu. Nisu političari ti koje prizivamo kada, strastveno, branimo svoje mesto na ovoj maleckoj planeti, da smo zaslužili da postojimo, da smo zaslužili da nas primete, da nam se čak, zašto da ne, i dive. Prizivamo pesnike, pisce, umetnike i naučnike. Kultura nam je poslednja odbrana pred svetom i pred istorijom. Kultura je jedino što dokazuje da smo postojali na bilo kakav smislen način. Ne samo kao kolona mrava.
Um se bavi večnošću, politika dnevnim. Zato su političari toliko grabežljivi, toliko sujetni, toliko… materijalni. Znaju da s vremenom, brzo, blede u zaborav, njihovo je samo to što zgrabe SADA, ODMAH. Najviše što mogu da očekuju je da zbog toga neće otići u zatvor i da će se u prah zemaljski pretvoriti u malo boljoj kući, s malo većim bankovnim računom. Što stave „u se, na se, i poda se“, to im je. Ako je sreće, jedino stvarno postignuće su im deca, školovana u svetu, pod uslovom da mogu da podnesu sramotu.
Svuda se zamkovi, kuće i palate, velika zdanja pamte po sebi ili po arhitekti. Imena vlasnika su najčešće nevažna. Lids zamak, Blenam, Nojšvanjštajn… zgrade i imena žive zbog lepote, zbog sebe, zbog onoga što predstavljaju: uvek neku vezu s umetnošću i uzvišenim. Vladari isparavaju, duh i lepota traju.
Možda je mala uteha za ljude od uma i duha to da njima pripada sećanje, a ne i život ovozemaljski. Da će naši unuci u budućnosti možda hodati kroz Jergovićevu ili trg Aleksandra Tišme, voziti rolere na promenadi Mitra Subotića ili studirati na fakultetu Dr Vlatko Vedral, iako su danas, od naših elita, neprimećeni. Možda nije fer.
Ali, ako išta znamo dobro, onda je to ovo: vreme stane, udari u zid, samo kada udari o duh. Kroz profano i političko projuri i razveje ga u zaborav kao letnji vetar krune maslačka u zabitoj jaruzi.
