U izbornoj godini nije baš mudro ignorisati neki deo biračkog tela, naročito ako se očekuje tesna trka. Čak i ako uzmemo kao ispravne one najcrnje prognoze o broju korisnika interneta u Srbiji (jedan posto), oni i dalje predstavljaju znatan broj u borbi da neka partija pređe izborni cenzus (pogotovu ako je izlaznost mala). O predsedničkim izborima da i ne govorimo, tu bi mogle da odlučuju hiljade, pa i stotine glasova. Ovoga puta nećemo se baviti sajtovima političkih partija i predsedničkih kandidata (kad se oni već time ne bave ozbiljno) već strategijama koje se povodom tog pitanja primenjuju u svetu, pre svega u Americi. I tamo su, da podsetimo, za dva meseca izbori (za kongres i senat) i bitka za birače na mreži se zahuktala. Tamošnja situacija je, naravno, drugačija budući da je skoro polovina Amerikanaca priključena na internet, ali je mudro uzeti u obzir njihovo iskustvo i upotrebiti ga lokalno. Dva su dobra razloga za to – ne može da šteti i nije skupo. Prvo pravilo kaže da svaki izborni takmac (i partija i kandidat) obavezno moraju da imaju dobar, izborima prilagođen web sajt. Drugo pravilo je da su ti sajtovi uglavnom beskorisni, malo korisnika ih posećuje (najčešće novinari u potrazi za podacima što, ipak, nije za ignorisanje), internet se mnogo promenio te ljudi traže da im se pristupa drugačije. Nije trebalo mnogo mozgati da bi se došlo do zaključka da put do birača vodi kroz njegovo sanduče za elektronsku poštu. Zadatak koji se postavio pred izborne štabove na svim nivoima u SAD bio je kako iskoristiti postojeću infrastrukturu (timova za kampanju) i učiniti da ona uz mala ulaganja ostvari rezultate i na mreži. U realnom životu apsolutno najbolja je kampanja „od vrata do vrata“, pogotovu ako vam kandidat dolazi u kuću sa nekim koga poznajete, recimo vašim dobrim prijateljem. Stoga su obe partije napravile softvere koji volonterima u izbornim štabovima omogućuju da svoj elektronski adresar unesu u sistem, naprave klasifikaciju po interesovanjima potencijalnih birača, i potom krenu da im šalju mejlove uz koje softver kači relevantne delove izbornog programa. Mejlovi imaju lični karakter, obraća vam se neko koga znate i čiju poruku ćete izdvojiti iz mora propagandnih poruka (koje Amerikanci dobijaju na tone), pročitati i možda prihvatiti. Takođe, programi će na sam dan izbora poslati svima na listi poziv ili podsećanje da izađu na glasanje. Demokrate koriste VoteConnection, Republikanci GOPTeamLeader, a pristupiti im se može i preko istoimenih sajtova, www.voteconnection.com i www.gopteamleader.com. Autori interent strategija u Americi uzdaju se u inicijativu velikog broja aktivista koji ne moraju formalno biti u izbornim štabovima, ali su spremni da u tu svrhu doniraju adrese svojih prijatelja i učine da poruka do istih stigne. U našem slučaju možda ne moramo ići toliko daleko, običan imejl softver učinio bi mnogo, pod uslovom da aktivisti i simpatizeri pomognu u formiranju baze onih koji primaju poruke. Pismo dobijeno internetom od Miroljuba Labusa, Vojislava Koštunice, Velimira Ilića, Borislava Pelevića (pod uslovom da se kandiduju), odskočilo bi, barem u početku, od ostatka „novih poruka“ i privuklo pažnju. Na kandidatima je da ta pisma učine dovoljno atraktivnim i privuku korisnike najpre da ih redovno čitaju, potom da ih pridobiju kao glasače, a uz malo sreće i da ih uključe u kampanju. Na taj način, uticaj malog broja korisnika interneta može da poraste do neočekivanih razmera. Izbornim štabovima nije pametno da dangube, bolje im je da se bace na novim izborne „tehnike“, jer Amerikanci predviđaju da će ubuduće kandidati upadati u četove i pecati birače „na živo“.
