Može se biti ćaci, ali to ima cenu

Napad na Miloša Pavlovića, frontmena šatorske favele pred Skupštinom, režimskog „studenta za uzor“, još jednom pokazuje da biti ćaci dolazi sa cenom.

Snimci na mrežama prikazuju gurkanje i gađanje limenkama, izvesno je bilo bolno. Metež se odigrao negde kod Studenjaka, u zlo doba u kojem i inače u Beogradu niko nikom nema šta pametno da kaže.

Kakva je cena? Ćaci naprosto ne može mirno da hoda gradom. Kao što lokalni naprednjački satrapi dobijaju jaja u glavu, a pešadija na partijskim štandovima trpi opsade.

„Prava“ i „pogrešna“ strana

Tome je tako iz dva razloga. Prvo, režim Aleksandra Vučića odavno je nametnuo neformalnu cenu na bilo kakvo učešće u javnom životu.

Ako si na „pravoj“ strani, slede nameštenja, sinekure, pravo prve bračne noći nad tenderom. Barem par hiljadarki za noć u Ćacilendu.

Ako si na „pogrešnoj“ strani, sledi makar tabloidni topli zec ili šikana, otkaz, ostavljanje bez plate, ponekad batine.

To nije normalno, ali takvu je državu i javnost hteo režim, računajući da mu koristi kopanje jarka posred društva. A da, ako preko jarka nema mostova, sa vlasti nikad neće morati da siđu.

Što nas vodi drugom razlogu – pobunjeni studenti i narod su rešili da primene sopstveni kriterijum šta je „prava“, a šta „pogrešna“ strana.

Fudbalski rečeno, presing se sada igra na protivničkoj polovini. Narodski rečeno, batina ima dva kraja. A živci su se istanjili.

Od svega cirkus

Miloš Pavlović je banalna pojava za jednokratnu upotrebu. Već iznošen i izgustiran, uskoro bi mogao biti i zaboravljen.

Možda nije primetio da njegov šef i ostala svita ne šetaju slobodno gradom. Voze se u limuzinama, imaju gorile, idu samo na režirane događaje i mesta zabranjena za običan svet. I to je cena ovakve vlasti.

Pavlović je pak ostavljen kao meta za limenke. Kao što su neki lokalni satrapi prepušteni jajima.

Mladi student iz Doboja i dalje je u ulozi. Nekome je telefonirao pa ga je u sitne sate u Urgentnom centru dočekao lično ministar Zlatibor Lončar, odenut u plavo kao da je izašao iz operacione sale. Dočekale su ga i četiri kamere režimskih tabloida.

To opet vrišti nepravdom, jer ministar Lončar nije hitao da dočeka studentkinje koje su gazili automobili ili kojima su batinaši SNS-a lomili vilice.

Režim i dalje ne vidi da batina ima dva kraja i od svega pravi medijski cirkus. Za njih je ulog previsok da bi popustili. Ali, moglo bi biti da nižerangirani ćaciji shvate kolika je cena pa da se uzmu u pamet.

Kako god, Srbija se umiriti ne može. A tamo gde je nasilje standard, ono kad-tad postane opšte i neko uvek izvuče deblji kraj.