Momak u penziji

Ne znam jeste li zapazili, onako koncentrisani na „ono bitno“, da se u vestima o muralu posvećenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u mnogim medijima, elektronskim i akustičnim, prorežimskim i antirežimskim, refrenozno spominjalo kako mural čiste, čuvaju, brane i uopšte bdiju nad njim neki „momci“ – te momci ovo, te momci ono, sve je vrvelo od momaštva u rečenicama naših izveštača i komentatora svih boja i dezena.

A momci su, inače, samozatajni da te bog sačuva – gledam onaj snimak kako čiste mural od crne farbe, njih trojica, četvorica, svi sa kapuljačama nataknutim tako da im samo nosevi izviruju, pa još sa onim kapama što imaju krov nad čelom – to su kao neke momačke burke, šta li? U svakom slučaju, pomislio bi čovek sasvim neupućen da se momci stide onoga što upravo rade, pa zato kriju svoj identitet. Doduše, i trebalo bi da se stide, ali koliko je to realno? Ako su, dakle, ubeđeni u visoku moralnost onoga što čine, a i u visoke vrline i čojstvo-junaštvo svog zamuraljenog idola, zar ne bi trebalo da nam s ponosom pokažu svoja ljupka humanistička lica – „mama, mama, vidi me šta radim! Pogledaj kakvog si bilme… pardon, momka rodila!“

Ali, vratimo se zagonetnom i pomalo paranormalnom fenomenu momaštva – ko su, jbt, svi ti silni „momci“ koji masovno iskaču iz usta naših (ne samo) novinarskih trudbenika čim je neka desničarska svinjarija na delu i zašto se zovu (zašto ih zovu) baš tako? Grupu od nekoliko, recimo, mladih muških antifašističkih aktivista niko neće u medijima nazivati „momci“ iako oni to, tehnički gledano, nesumnjivo jesu. Što će reći da „momak“ u našem medijskom žargonu više nije prosto „mlađi muškarac, verovatno neoženjen“, nego je oznaka nečega drugog. Čega?

Ako se vratimo u duboke devedesete, prepoznaćemo rane momke u nižim ešalonima kriminalnih gengova – taj-i-taj krimos znamenitog imena ili nadimka „sa svojim momcima“. On, alfa-baraba, nije momak nego je baja, mangaš, „čika Kure“; ostali, anonimna debelovrata boranija, jesu „momci“. Nešto ređe, sličan se naziv koristio i za epizodiste u navijačkim grupama, dok se navijačke i kriminalne bande nisu sasvim integrisale. A momci obaju porekla ostali njihova pouzdana pešadija…

I tako već tridesetak godina taljigamo sa „momcima“ kao specifičnim odeljkom našeg društva, a da još nismo sasvim načisto šta su oni zapravo – oznaka (krimi) žanra, političkog opredeljenja ili zapravo zanimanja? Ako mene pitate, deluje mi najrealnije da se već odavmo radi o profesiji poput svake druge. Naravno, profesionalni momci se ne rađaju takvi, nego se regrutuju iz mase entuzijasta i amatera, koja se kristališe kroz brojna iskušenja i izazove, pa oni koji preteknu i koji se dokažu, dorastu do toga da ih se javno nazove momcima. Od tada, pripadaju kasti koja se bije na utakmicama, koja obezbeđuje izvesne lokale, koja čuva izvesne murale, koja se stručno bavi izvesnim ne baš legalnim aktivnostima i od toga plaća račune…

Nije problem, naravno, u toj reči samoj po sebi; problem je u onome što ona prećutkuje. Ima nečega rastužujuće mizernog u nazivanju serijskih prekršilaca zakona prosto „momcima“, zar ne? Ima, takođe, nečega poražavajućeg u nazivanju aktivista profašističkih udruženja i nasilnih obožavalaca ratnih zločinaca jednostavno „momcima“, ili se možda varam? Kao da je u toj „neutralnoj“ reči na samoj granici roditeljsko-pokroviteljske nežnosti sadržan sav kukavičluk, ali i sav moralni nihilizam svekolikog našeg glavnog toka u javnim poslovima i stvarima, onog koji ne bi da se zamera onima koji se lako naljute, a teški su kad se naljute…

Bilo je, doduše, neko kratko vreme kada su momci bili u kakvoj-takvoj defanzivi, u kakvoj-takvoj ilegali. Nismo iz tog vremena ništa naučili, a još manje sačuvali. Naprotiv, nije od njega ostao ni trag, a momci su, reklo bi se, nikad jači, nikad samopouzdaniji (čim poodrastu i prestanu da se stide i kriju, kao oni balavi muraločuvari). Pa dobro, možda je onda sazrelo vreme da ih nekako legalizujemo, da ozvaničimo njihov ceh, struku, lajfstajl, pogled na svet, životno opredeljenje? Neki su momci, oni najiskusniji, u međuvremenu sakupili i više od trideset godina radnog staža, treba već razmišljati kako da se to uredno penzioniše te zdravstveno i socijalno zbrine. Eto, zamislite to zanimanje – momak u penziji. Zašto da ne, ima ovde i luđih zanimanja. Mada verovatno nema onih koja, samim sobom, bolje dočaravaju dubine našeg potonuća.

A svako društveno i kulturno potonuće na simptomatskom je nivou najprepoznatljivije kao potonuće u jeziku. Jezik koji ne ume – zapravo ume, ali ne sme – da naziva bića, stvari i pojave onim što jesu, nego im umekšava prirodu i neutralizuje predznak, jezik je poraza i propasti, jezik odustajanja od svakog samopoštovanja. Ako kriminalci nisu kriminalci, ako fašisti nisu fašisti, ako su sve to samo nekakvi nejasni, bog zna otkud i zašto iznikli momci, onda ni mediji nisu mediji, politika nije politika, društvo nije civilizacijsko postignuće nego kozačka skupština, a država nije prepreka arbitrarnom nasilju, nego njegovo pogonsko gorivo. Momci to možda ne kapiraju, ali umeju da nanjuše krv i uvek su spremni da je poližu.