U beskrajnim reprizama novogodišnjih veselja, koje su se protegle sve do posle Božića, televizija se pomalo bavila istorijom. Ispalo je da smo pred kraj 2017. mogli da gledamo različite forme prikazivanja naše istorije.
Grubo gledano, na televiziji se kroz količinu uloženog novca može pratiti kvalitet konačnog proizvoda. Da bi opravdao naziv državne institucije od nacionalnog značaja, RTS se uhvatio u koštac sa velikom temom iz naše srednjovekovne istorije – Nemanjićima. Povod su svakako mogle biti rukavice bačene u lice RTS-u, jer je HRT do sada snimio i emitovao sopstvene dokumentarno/igrane serijale o hrvatskim kraljevima, ili istoriji Dubrovačke republike. Na konkursu koji je objavljen izabran je scenario Gordana Mihića, i pred najluđu noć, pre nego što su stotine TV lica RTS-a igrale i pevale za nas, videli smo prvu epizodu Nemanjića. Reditelj serijala je Marko Marinković, prvenstveno zbog režije serije Moj rođak sa sela.
Projekat je megalomanski, cena svake epizode je astronomska, pa sam izračunao da samo pet minuta molitve zatočenog Stefana Nemanje Svetome Đorđu košta preko 15.000 evra. Oko serije su „zalegli“ sponzori, čak je i REM dozvolio da blokovi reklama budu duži, a pare je dala i Vlada Srbije u okviru budžetskog finansiranja RTS-a. Rađanje kraljevine je izazvalo ogroman interes, što je sasvim logično, ali će po svoj prilici biti izvor neverovatne šale i zezanja, bilo zbog naivne glume (nivo amaterskog pozorišta), bilo zbog propusta u praćenju istorijskih fakata. O faktografiji su već govorili istoričari, pa su tu propusti poput onih u famoznom Kosovskom boju koji smo premotavali da bismo videli digitalne satove kod statista, traktore u pozadini ili cara Lazara koji meri sekunde pred bitku 1389, samo niko ne znade gde mu je štoperica. Deo kritika istorijskih serija uvek dolazi od nezadovoljnih nacionalista, jer im obično ne odgovara što su mitski junaci nekog naroda prikazani kao ljudi od krvi i mesa.
U Turskoj su, verovali ili ne, veoma oštro kritikovali seriju Sulejman jer je po mišljenju tvrdokornih Turaka on prikazan kao švaler i papučić. U dramskoj seriji se otkriju slabosti istorijskih ličnosti, one gube auru nepogrešivosti, ali na takve komentare se ne treba obazirati. Nemanjići su nedopustivo skup promašaj, srpski rečeno: dosadna istorijska tirada koju će gledati samo TV manijaci. Neko se ložio na Game of Trones, baš kao što se u novogodišnjoj noći ložio na Grandovo i Pinkovo narodno veselje. RTS je u igri i pesmi parirao komercijalnim televizijama, ali je s Nemanjićima realno podbacio.
Primer da se istorijom može baviti na mnogo zanimljiviji način daje dokumentarno-igrana serija Srpski junaci srednjeg veka koja se emituje na Drugom programu RTS-a. Paradoksalno je da je Contrast studio (čitaj Radašin) uspeo da napravi pitku, jasnu, duhovitu i edukativnu seriju koja nepretenciozno može da bude „tata“ Nemanjićima. Imate naratora, glumca Vladu Aleksića, koji nas vodi kroz istoriju junaka, a to obuhvata ceo region, uz pomoć istoričara, etnologa, stručnjaka za književnost, otkriva pravu priču o našim srednjovekovnim junacima, uglavnom akterima iz epske poezije. Jasno se odgovara na pitanje šta je ep, šta je mit, a šta su činjenice. Osim snimaka sa originalnih lokacija, imamo i rekonstrukcije poput onih u serijama na History kanalu, a mogao bih da potpišem kako je ova serija bila neuporedivo jeftinija i primerenija javnom servisu od nesrećnih Nemanjića.
Velika greška RTS-a je ideja da se kvalitet istorijskih serija meri isključivo parama. Primer za odličnu ideju koja je i korektno realizovana u okvirima skromnog budžeta je serija 100 senki nad Beogradom koja se emituje na Studiju B. Pred kraj godine smo gledali i seriju Rajh u Beogradu istog autora, Aleksandra Diklića, i produkcijske kuće Skordisk. Uz pomoć dobre priče, praktično naracije autora, uz dokumentarnu građu, ispričana nam je priča o Beogradu i Rajhu tokom okupacije sa svim mračnim epizodama naše krvave istorije. Uz zaista minimalnu produkcijsku ekipu, ali bogatu građu i osećaj za dramaturgiju, videli smo da u budućnosti autorski i kreativni deo posla na televiziji treba prepustiti agilnim produkcijama.
RTS je sa Nemanjićima dokazao da kreativni deo mora prepustiti spoljnim produkcijama, koje će za mnogo manje novca proizvesti neuporedivo bolji proizvod. Sponzorisani projekti od nacionalnog značaja, bilo da je u pitanju Rađanje kraljevine ili novogodišnja žurka na RTS-u čiji je mecena bio „Tesla grad“ – Karićevo potemkinovo selo na Makišu do kojeg vozi nepostojeći metro, moraju ostati u prošlosti.
