Poštovana redakcijo,
kao naučnik i kao majka apelujem da se smesta prekine sa nadimcima onih koje policija traži. Nisam za to da im se gleda kroz prste ako bude dokazano da su zbilja tu i tamo učinili nešto protivzakonito, ali uživanje u navođenju nadimaka pohapšene mladeži prerasta u prave orgije. U početku istrage protiv zemunskog klana to se još i dalo podnositi, radilo se o nekolicini osumnjičenih, sad je to postalo moda i navika, perverzna navika koja, mislim, polako počinje da ide na živce i običnim građanima čiji su ukućani svi na broju.
Možete li da zamislite majku koja na televiziji ugleda poternicu, a tamo njen sin drugi sleva u trećem redu?! Sva se zaledim kad zamislim na televiziji poternicu, tu i moj M., iz faze u kojoj mu je kosa bila bila kao žuta kao pače, a pored imena i prezimena zli ljudi dometnuli i neki grozan nadimak, Pavijan, eto to mi sad od straha pade na pamet! Jer, ima takvih, ima i gorih nadimaka u brojnim poternicama koje građani Srbije gledaju svakog minuta i na svakom koraku.
Sva ta deca – za mene su i dalje deca, mnogi nemaju ni trideset godina – nadevaju jedna drugima svakojaka imena, šale se i podbadaju međusobno, a policija kao da je među svim njihovim nadimcima probrala one najodvratnije! Ne idem dotle da mislim kako je neko u MUP-u zadužen da osumjičenima prišiva nadimke, ali očevidno ispoljava zluradost i tu zluradost podstiče kod lakovernih građana. M-a su neki njegovi drugovi zvali Čaki, po Čaku Norisu, jedno vreme stalno je dizao tegove i vežbao na onom švedskom čudu za trbušne mišiće, mi u kući zvali smo ga Ćuka, išao je već u školu a uporno je govorio „Čija je ono ćuka?“, umesto „kuća“, pa smo ga od milošte zvali Ćuka, sa kratkim „u“, još pamtim tu simpatičnu disleksiju iz detinjih usta. Rodbina je mic po mic to „u“ pretvorila u dugouzlazno, tako da se poreklo reči malo zamagalilo, zašto ovo pišem, zato što bi pod svojim dugogodišnjim nadimkom na poternici ostavio bolji utisak nego da mu neko prišije neki grozan nadimak, kao što je pomenuti Pavijan!
Hapšenje je stvar zvanična da ne može zvaničnija biti, presuda isto tako, e pa ako je reč o nečemu tako zvaničnom i dalekosežnom, onda i oslovljavanje ima da bude strogo zvanično! Nadimci vođa klana bili su zgodni za govore, efektno je reći da su ubice Podvala, Bolid i Oroz, ali koristiti i nadalje nadimke kao otežavajuću okolnost mislim da nije fer. Mediji su oberučke prihvatili policijski moram reći sleng, na sve strane pljušte nadimci, sredovečnog građanina koji je kao i gospodin Milanović propustio pravi momenat da dođe u zatvor novine zovu Legijin stric! Pa gospodin Luković Senior nije uhapšen zbog krvnog srodstva nego zbog umalo ne rekoh krvnog delikta, uhapšen je zbog toga i toga, mislim da se radilo o silovanju i možda o nekoj pljačkici, ali da je i nešto crnje, ko daje novinama pravo da napišu „Legijin stric“ i „zvani Mile“?! Ne možete vi ni Legiju da zovete Legija, osim ako ste baš bliski sa njim! On za vas nije Legija, nego Milorad Luković Ulemek i šta ti ja znam, pa makar imao šesnaest imena kao Pele!
Milorad Ulemek Luković ima još jedan nadimak, ali je taj bezazlen i semantički ne baš bogat, to mi je prošlo kroz glavu dok sam šetala nezaboravnim Arbatom, taj bi nadimak mogao biti čak i simpatičan, možda je nastao premeštanjem suglasnika u reči „Meca“, tek, taj nadimak Milorada Ulemeka Lukovića nije zaživeo, nego Legija pa Legija, a zašto, zato što ta reč vodi čitaoca u surovu kasarnu Legije stranaca i u klupko jezivih konotacija koje pobuđuje ta firma; možda samome Miloradu Ulemeku Lukoviću taj nadimak godi, možda smatra da mu pristaje i da mu u punoj meri pripada, njegova stvar, ali moj sin ne liči na pavijana, naprotiv, i ako pored imena i prezimena baš bude moralo još nešto da stoji zašto to ne bi bilo Ćuka, sa dugim „u“!? Tako predstavljen moj sin bi zadržao beleg iz vremena kad je bio maloletan i neosuđivan, kod publike bi izazvao simpatiju, a ne prezir i porugu!
Slike koje su se pojavile na televiziji i u novinama posebna su priča! Dva mladića i Ajfelova kula, eto dokaza da je reč o teškim razbojnicima! Ko danas sebi može da priušti Ajfelov toranj iza leđa – samo najokoreliji kriminalci! Ili: taj i taj u kadi! Otkud mu kada, odakle mu pare za toplu vodu, i posle kakvih krvavih orgija se tamo zapira i brčka dok ga saučesnik slika?!
Reći ćete da iz mene progovara ogorčeno majčinstvo, reći ćete da sam i sama kriva što mi je sin na poternici, jesam odgovorna, i te kako jesam, borila sam se, kao i moj suprug, za srećno društvo jednakih i nasmejanih ljudi, ovo nam je plata – zatvori, klevete i poternice! Užasava me pomisao da će slike iz naše baštice isto biti na televiziji, proganja me predosećanje da se i za maloga M. i za mene pripremaju nadimci koji će biti nakalemljeni na naša lepa i čista imena.
Videla sam već i napomenula kako se slike iz porodičnih albuma vrte po televiziji kao dokaz ne znam kako razvratnog života i kao aluzija na nelegalno poreklo svega što se na slici vidi! Ako neka fotografija spada u dokazni materijal, onda nema šta da traži na televiziji, ako nije dokazni materijal onda pripada nečijoj intimi, pa bio taj fotografisani i plaćeni ubica!
Ne zanosim se da ćemo mi roditelji dece sa poternica osnovati neko udruženje koje će braniti ugrožena prava naše nejači i nas samih, ali apelujem da se nadimci ne objavljuju bar do pravosnažnosti presude. Recimo da M.M. zvani Pavijan (evo, već mi se protiv moje volje vrzma po glavi!) bude uhapšen, ubrzo potom i oslobođen, ko će da mu se izvini, ko će porodični ugled da vrati u pređašnje stanje?! Neće niko. Tamo gde se najveći umovi i najveća srca povezuju sa jezivim ubistvom, u zemlji gde je zli čovek iz Budve isplivao na vrh, tamo se mi iskreni levičari nemamo čemu dobrom nadati! (Ime i adresa poznati deveru, sinu, ćerki i mužu).
