Moj deo sretenjskog ordena

Stiglo je još jedno Sretenje, a s njim i novo ordenje za zaslužne građane Republike Srbije.

Stiglo je ordenje, a s njim i neodoljiva prilika da se dva dana prepucavamo po društvenim mrežama.

Do momenta kada će ovaj tekst biti na kioscima, niko se više neće baviti sretenjskim ordenjem, a internet zajednica („kakav ti je internet, takvo ti je društvo“) već će dobiti neku drugu temu da je glođe i da se gloži… Desiće se, valjda, neka nova afera?! Mislim: uvek se desi!… Neki pokušaj atentata i obračun protiv kriminala. Neka korupcija, neko zlostavljanje… neki linč, silovanje, nasilje… neka cenzura ili karikatura… neki monstrum i neki skandal.

Ako se kojim slučajem dogodi da jedan dan prođe mirno, vratićemo se uvek aktuelnim, gorućim problemima društvenog života. Recimo, pitanju ko treba da plati piće na prvom dejtu, a ako se ovaj pelcer iz nekog razloga ne bude primio, to jest: ako se mi ne budemo primili na njega, uvek nam ostaje provereni evergrin klasik, tipa: naše babe su se na njivi porađale, pa – šta im fali?!

Ljudi se nepogrešivo trigeruju, na bilo šta i na sve. Ljudi su besni, a internet dostupan, kao kuka na koju obesiš bes, pa kreneš dalje, u nove afere.

Iskoristimo, zato, ovaj svečani trenutak, u potpunosti! Iskoristimo Dan državnosti i ordenje za zaslužne građane, građanke i institucije da bismo čestitali odlikovanima i utvrdili kako orden povodom Dana državnosti zaslužuje svako ko živi u Srbiji, a ne doručkuje lekove za smirenje.

Ubrajam se u ovu grupu, ali se ubrajam i u još jednu! Naime, ubrajam se u grupu radnika i radnica u kulturi koji su dali svoj doprinos instituciji Šabačkog pozorišta, odlikovanog Sretenjskim ordenom drugog stepena, povodom 180 godina tradicije pozorišnog života u Šapcu, koju ova javna ustanova baštini.

Tu formulaciju niste mogli čuti na dodeli, pa neupućeni građanin Srbije danas misli da je Šabačko pozorište osnovano pre 180 godina… Netačno, jer je ovakvo kakvim ga danas znamo osnovano po završetku Drugog svetskog rata, premda se naslanja na dugu tradiciju igranja predstava u gradu Šapcu, bilo da su tamo nastale ili su samo gostovale.

Državi, ali i njenom omiljenom Šabačkom pozorištu, nije važno da zalazi u ove detalje. Važno je da se jedna institucija odlikuje jer orden na njenom reveru stoji kao tačka na kraju rečenice.

Tim ordenom, zapravo, stavlja se tačka na period lošeg publiciteta ove kulturne ustanove, a bilo bi časno da priznam kako sam učestvovala i u tome… Štaviše, igrala sam jednu od glavnih uloga, ulogu uništiteljke jedne blistave, teatarske tradicije.

Guglujte me i saznaćete kako sam „nestručno i nesavesno“ vodila ovu ustanovu, kako sam bila „nelegalna direktorka“ zbog nedovoljno radnog staža u dokumentu zvanom radna knjižica, koji se, doduše, ne koristi još od 2014, ali napredni Gradonačelnik Šapca o tome još nije obavešten.

Ako pretražite moje ime na Tviteru, možda ćete saznati i da nisam završila FDU, pri čemu moja diploma sa ovog Fakulteta – ne predstavlja nikakav dokaz da sam zaista i diplomirala! Guglujte me i saznaćete neverovatne stvari… Netačne, ali zato veoma živopisne, smišljene i objavljene s ciljem da se opravda moja smena sa mesta direktorke Šabačkog pozorišta, izvedena bez osvrtanja na zakonske procedure.

Sem toga, dosta je važno zabašuriti i ono što se tamo dogodilo posle, a to je činjenica da je u pozorištu hitno zaposlen novi, mladi glumac (37), bez konkursa i audicije, a da je ovaj glumac slučajno sin baš one jedne novinarke koja je o mojoj smeni lagala najlepše, preko prve strane najstarijeg dnevnog lista. Slučajnost?! … Pa, naravno! Svet je mali, a tek Srbija.

Važno je, takođe, izbeći priču o značajnim umanjenjima budžeta ovog pozorišta, jer znate kakvi su ljudi! Čim skrešeš budžet jednoj ustanovi, svi odmah pomisle da je ne voliš i da ugrožavaš njeno postojanje!

Bilo kako bilo, Šabačko pozorište sada ima orden. Taj dokaz roditeljske ljubavi i državne milosti, primljen direktno iz ruke našeg svemoćnog Predsednika… A meni, ako sam ljuta, uvek ostaje Tviter, da tamo besnim, da se olakšam, da delim slike svoje diplome i druge nepopularne dokaze svog postojanja.

E, pa – ne! Ovoga puta, neće biti tako. Jer, ako je Šabačko pozorište odlikovano zbog svoje tradicije, jedan deo tog ordena odnosi se i na moj rad. Tom prilikom, imam da izjavim kako sam beskrajno srećna i ponosna, kako „predskorziciju“ ovih događaja nisam imala, kako volim svoju zemlju i želim mir u svetu i na društvenim mrežama… Hvala Vam, Predsedniče! Hvala, hvala i hvala!!!

Od 180 godina pozorišnog života u Šapcu, intenzivno sam učestvovala u dve i po godine. To je 1,38% od ukupnog trajanja ove teatarske tradicije. Ako se ovaj procenat ravnopravno podeli između četrdesetak kolega i koleginica s kojima sam delila svoje radno vreme u Šabačkom pozorištu, dobija se podatak od 0,0345%.

Dame i gospodo; drugovi i drugarice! Nula zarez nula tri četiri pet posto sretenjskog ordena je i moje!

Čestitke primam na Tviteru i ohrabrujem vas da mi čestitate!

Nije svaki dan – Dan državnosti, pa zato uživajmo u prazniku i ovoj divnoj temi za gloženje!