Mit o Sizifu

U tankoj televizijskoj ponudi ovog vikenda, apsolutni hit je emisija emitovana na TV Prva sa naslovom koji sve govori – „Dan sa Premijerom“.

Slučaj je hteo da sam najavu za emisiju video u subotu pre podne, tokom reprize humorističke serije „Nadrealna televizija“, satiričnom omažu Neleta Karajlića.

Ide dakle Nele i zajebancija, a u kajronu tekst koji najavljuje „Dan sa Premijerom“. Moji ukućani nisu verovali da će to zaista biti nova emisija, već su me ubeđivali da se Nele zeza. Tako ti je to sa nadrealizmom i postmodernom, nikad ne znaš kad se sprdaju, a kada su ozbiljni! Ovo naglašavam, jer sam jedino ja iskreno verovao da emisija postoji, a vera u ciljeve političkog angažmana će se u nastavku programa pokazati kao krucijalna. Verovao sam u Premijera, od rane zore!

Emisija je emitovana ne samo u subotu već i u nedelju, za gledaoce koji su je eventualno propustili, ili za neverne Tome, a znamo da među nama ima i takvih.

U 11 i po minuta ove emisije autora Petra Gajića sublimiran je jedan Premijerov radni dan. Zbog istorijskog značaja ove emisije, tu nisam ciničan, važno je analizu početi od naslova.

Kada kažete „Premijerov dan“, a ne pomenete Vučića po imenu, znači da imamo junaka TV priče čija funkcija, ili posao, potpuno određuje njegov lik. On je jedinstvena pojava, kao planete ili Sunce, pa nije potrebno da ga imenujete, naročito ne na televiziji. Dakle, možemo da zaključimo da je Premijer – brend koji je Vučić uspeo da nametne u medijima. Kao kad kažete „novina“, a mislite Politika.

Premijerov dan je zaista ispunjen. U 11 i po minuta videli smo 12 sastanaka, ili obaveza koje je morao da ispuni. No na samom početku emisije, dat je teorijski okvir koji daje smisao ovakvom radu. Pogađate, Maks Veber i pitanje smisla bavljenja politikom. Premijer je prihvatio tezu o „životu za politiku“ gde se akter predaje bez ostatka, sa protestantskom posvećenošću radu i postizanju ciljeva.

To je jedan od glavnih utisaka, koje sam kao gledalac imao. Odmah ću reći, da nemam nikakvu sumnju da Premijer radi prekovremeno i da njegov život obeležava rad. Takođe, nemam sumnju u njegove dobre namere, ili tačnije želju da tokom svog mandata postigne pozitivne rezultate. Ukratko, ne sumnjam u radnu etiku, koja je u osnovi ove emisije.

Međutim, svoje rezerve ću saopštiti tek kada ukratko prođemo kroz Premijerov dan.

U rano jutro stiže na posao, mesta za parking ima dovoljno, ispred kancelarije dve plavuše, Čovek sa papirima i ministar Sertić. Stižu dva strana savetnika, malo znaju srpski, tema penzije i MMF. Odatle na aerodrome, pa rešava spor između Air Srbije i Aerodroma Beograd, posluju dobro biće para za budžet. U povratku, u hodu oko Smedereva i investicija sa Gradonačelnicom, a zatim bolna tema Lutrije, opet stranac Asaf savetnik. Nakon Loto priče, sledi priprema za Bečki samit, opet Austrijanci, Lanski, priprema za Merkelovu.

Sledi prijem ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata, pa opet Sertić i privredne komore Srbije i Kosova. Tu se probija termin. Šta ćeš, ekonomija i politika, a ima i nekih šlepera što stoje na granici.

Potom sastanak sa Čovekom sa papirima (šef kabineta) i saradnicima među kojima je onaj momak što je išao sa ekipom na Tajland, al popravio se, sad je bio u Donjem Milanovcu. Sednica Vlade, jedini posle Premijera stiže Dačić, al ne kasni više od pet, maksimalno deset minuta. Posle Vlade, dolazi Vulin, tema migranti, koliko dana prosečno borave u Srbiji. Posle migranata, ministarka poljoprivrede, suša ubila kukuruz. Sledi dogovor sa Rusima oko plaćanja dva helikoptera što je naručio Gašić za Vojsku. Pred kraj radnog dana ispraćaj ambasadora Tunisa, mali odmor kod kuće pa večera sa diplomatama. Niz hodnik odlazi Premijer sa aktovkom – Kraj!

Emisija je praktično ovaj sled bez mnogo komentara i objašnjenja. Impresivan niz koji pokazuje da upravljanje zemljom zahteva izuzetan napor i ogromnu energiju. Slika takođe ima nameru da nas, građane i birače, uveri da Vučić radi ko Japanac. Emisija je prikazana za vikend, razgaćenom narodu, pa bi onda mogla da prorade i savest i radni elan.

No, plašim se da bi rezultat mogao bit i suprotan. Premijer je pokazao kako potpuno drži stvari pod kontrolom, ne treba mu niko. On toliko radi da prosečan građanin ili birač u svojoj minornosti može samo da oduševljeno prepusti sve odluke i svu vlast Premijeru. Tu upravo leži moj strah od omnipotencije naših lidera. Ako se razumeju u sve (od lotoa, preko aerodroma do kukuruza, pa ozgo do helikoptera), sve odluke i sva vlast se koncentriše u liku jednog čoveka ili njegovog kabineta. Ovo je stepenica, neretko stepenica dobrih namera, na kojoj su se okliznuli svi naši lideri od Miloševića, preko Đinđića, Tadića i danas Vučića.

Zastrašujuća je neefikasnost naših institucija, čiju ulogu preuzima Premijer. Prikupljajući ingerencije, zaboravlja se da snaga jednog društva leži u stepenu razvoja njegovih institucija. Naša Vlast danas je Premijer, okružen uskim krugom saradnika i stranih savetnika. Ma kako sposoban ili vredan bio, neće uspeti da suštinski pomeri stvari dok se obaveze i odgovornost ne budu distribuirali u demokratskim institucijama. Zato sam gledajući „Dan sa Premijerom“ imao utisak da gledam „Mit o Sizifu“, kojem se teret vlasti poput kamena uvek vraća unazad.