Istog vikenda, ovaj svet su napustila dva velika čoveka sa malih ekrana. Obojica su radni vek proveli na RTS-u, tačnije, najveći deo na Televiziji Beograd, a bili su neizostavni deo informativnog programa. Kamenko Katić i Mirko Alvirović su među prvima na malim ekranima postali deo onoga što se danas naziva servisnim informacijama.
Kamenko Katić je među prvima shvatio značaj vremenske prognoze i mogućnosti za njeno originalno prezentovanje. Iako u odelu, sa razdeljkom zift crne kose u stranu, Kamenko je nama, deci, bio omiljeni TV lik. Kada bismo videli na Dnevniku Kamenka ili Dimitrija Bjelicu sa šahovskim komentarom, znali smo da je emisija pri kraju i da ćemo ponovo moći da galamimo. Dnevnik je počinjao Titom a završavao se Kamenkom, kako su to lepo primetile kolege u „Telegrafu“. Međutim, ugled koji je Kamenko imao kod gledalaca, možda najbolje ilustruje potpuna personalizacija prognoze. Moja baba u Bosni je bez zrnca sumnje govorila da je „Kamenko reko da će biti kiše“. Taj citat je upotrebio i Rambo Amadeus u pesmi Halid, invalid Hari, jer kad Kamenko kaže da će biti kišni dan – poneseš kišobran! Imao sam sreću i privilegiju da tokom rada na Radiju B92 upoznam još doajena te generacije, taj drim tim beogradske televizije. Zamislite Dnevnik u kojem sport čita Nikitović, o poljoprivredi govori Zaharije, a Kamenko daje prognozu. Još ako je prezenter bio Mića Orlović, rejtinzi bi šibali do plafona! Da ne zamere devojke – od Dušanke Kalanj, preko Milice Lučić Čavić, do Danke Novović i Stake Đorđević.
Oni koji su ipak pažljivije pratili karijeru Kamenka Katića znaju da se devedesetih mirno povukao, baš kada je njihovom kućom carevao Vučelić, a pitanje časti je bio odlazak iz TV Bastilje. Kamenko je iz Belegiša, u društvu alasa pravio priče o Sremu, male etnološke minijature, uglavnom o životu u ravnici. Otišao je u 82. godini, a poslednji intervjui prikazali su ga kao spokojnog dedu, sa istim blagim pogledom i sedom kosom sa istom onom frizurom iz crno-belog Dnevnika. Dragi Kamenko, evo ako je za utehu, jednom mi je Zaharije Trnavčević rekao da je u svakom zabitom ćošku Srbije sa pokrajinama svaki seljak znao dva lika sa televizije – njega i Kamenka. Niko tu nije pravio fokus grupe i merio rejtinge i šerove, to poštovanje se sticalo decenijama i pažljivo negovalo.
Njegov mlađi kolega, čika Mirko Alvirović je ipak otišao pre vremena, zbog teške bolesti. On je, takođe, inače poslovično monoton izveštaj o saobraćaju pretvorio u svoju životnu temu. Osnovao je vozačku akademiju NAVAK i postao najbolji drug na drumu srpskih vozača. Ovaj rođeni Drvarčanin umeo je da se šali na svoj račun kao Krajišnici i sledbenici Ćopićevog duha, zezali smo se na račun njegovih uključenja i saobraćajnih patrola. O Mirku Alviroviću postoji sijaset anegdota, a ja sam mu ozbiljno predlagao da pozajmi glas nekom od gps programa za navođenje. Ideju sam dobio kada me u Predajanima, tokom pauze na putu ka Grčkoj na 300. kilometru od Bubanj Potoka (da citiram Mirka), jedan poznanik ozbiljno pitao kako vozim kraj Soluna, „da l’ po gps-u ili po Alviroviću?“ Te godine Mirko je predlagao našim vozačima da prođu prvi izlaz zbog rupa i semafora na obilaznom putu, da produže još auto putem i tek onda siđu ka Halkidikiju, a gde drugde?!
Kada ti ime postane sinonim za rutu, onda zaista možeš da kažeš kako imaš poverenje gledalaca. Mirko je ipak želeo da radi što duže, koristeći upravo taj autoritet da nadležnim službama i pojedincima postavi pitanja u ime vozača.
Uspeo je u akcijama za kontrolu kvaliteta goriva na pumpama, da razjasni uvek sporne propise oko uvoza automobila, a najviše i najupornije u oblasti poboljšanja bezbednosti u saobraćaju. Mirko Alvirović je često govorio kako želi da ga razume svaki nepismeni gledalac, čak i kada govori o naizgled komplikovanim temama. Po tome su svi ovi momci sa televizije bili slični. Zajednički imenitelj njihovog rada bila je svojevrsna borba za prava gledalaca, za pouzdane informacije koje će nam olakšati snalaženje u svetu oko nas, pa bio to kišobran ili par zimskih guma.
Takođe, u vreme kada se profesija „novinar“ devalvira do te mere da većina gledalaca smatra da je to bata (ili lepota devojka) koji drže mikrofon sa znakom televizije na konferenciji za štampu, ili učesnik rijaliti programa koji u detalje poznaje život estradnih zvezda i zvezdica. U emisijama Kamenka Katića i Mirka Alvirovića nije bilo potrebno da u nazivu imate njihova imena, znalo se ko to radi najbolje, ali bez potrebe za narcisoidnim ili egocentričnim isticanjem sebe. Oni su kroz višedecenijski rad gradili svoja televizijska imena.
Zato će biti upamćeni ne samo kao pioniri TV novinarstva koji su značajno nadrasli žanrove u kojima su radili, već kao „veliki ljudi sa malih ekrana“.
