Tamo daleko, čak u Ševeningenu, ima jedan sedokosi čika – zašto su ti kose pobelele, druže? Jel’ od očinske brige za Narod i slobodoljubivo čovečanstvo? – koji je još kao progresivni mladić, u reakcionarno dugim požarevačkim noćima zajedno s jednom Bacom snatrio o rudećoj zori Novog Sveta, jednog velikog carstva u kojem caruje drugarstvo… Kad ono – ‘oćeš! Svet se zaista ujedinjuje, ali u vidu zlog Novog svetskog poretka, u kojem se zna ko kosi, ko vodu nosi, a ko robija na pravdi Boga, daleko od kuće i kućišta (osim onog od kompjutera), bez kučeta, mačeta i Bogoljuba Bjelice! Nema nikakve sumnje da je taj čovek duboko ubeđen kako je utamničen samo zato što se nepokolebljivo borio za Svet Ravnopravnih, u kojem će Jupiter i Vo imati ista prava. Tja, valjda je zato onolikim rasnim volovima prenapučio vrh vlasti u svojoj zemlji, da u praksi dokaže kako rogatu marvu ne treba potcenjivati?
No, nije ovo priča o tom sedom čoveku brundavog glasa napornog seoskog uče-sadiste: o njemu smo valjda sve priče već ispričali. Ovo je priča o njegovom političkom, moralnom, „civilizacijskom“ legatu, i o tome kako se ovaj ume pojaviti i na najmanje očekivanim mestima, kao kakva misteriozna zaraza koja ne bira gde će da udari. Najpre treba napomenuti da je onaj donkihotovski nadobudni i isto toliko sabrani čikica iz Ševeningena jednom zasigurno imao nekakva iskrena „ideološka ubeđenja“, pa makar onakva kakva su već pabirčena na prigodnim Kratkim Kursevima i „marksističkim bibliotekama“ pri Opštinskim komitetima po istočnoj Srbiji, ali da je – došavši jednom na vrh vlasti – shvatio i to koliko priča o „ravnopravnosti i suverenosti“ u današnjem svetu može biti divno retoričko pokriće za svakovrsne svinjarije: prvo se najstrašnije unerediš po svemu i svima oko sebe, a kada neko dođe da to iz ekoloških razloga pomete, ti nadaš dreku kako ti se Svetski Moćnici mešaju u „unutrašnje poslove“, što nije lepo jer ti njih, eto, ostavljaš na miru, poštujući njihovu suverenost.
Sva sreća da ova priča nema i ne može imati nikakve veze s dr Žarkom Koraćem, uglednim psihologom, odmerenim intelektualcem, predsednikom male, ali ugledne stranke Doslednih Protivnika Režima, čovekom koji je svih onih govnjivih godina principijelno oponirao Ševeninžaninovoj politici, što će reći da ga nije „rušio“ samo zato da postane Kalif umesto Kalifa, nego zato što je znao koliko je fundamentalno pogrešno i strašno ono što „rodoljubivi“ vladar palanačke pameti govori i čini. Kakve bi pa sad jedan takav čovek mogao imati veze sa našom današnjom pričom, sa neverovatnom i tužnom istorijom sakrivanja Domicilnih Svinjarija pod raskošan blagoglagoljivi tepih „ravnopravnosti i suvereniteta“ i „nemešanja u unutrašnje stvari“ (kako bi to lepo rekli tjenanmenski tenkisti)? Onakav čovek, onaj iz prethodnih rečenica, doista nema ništa s tim. Samo, bojim se da mi ovde o njemu takvome i ne govorimo, nego da se bavimo – da moramo da se pozabavimo! – aktuelnim potpredsednikom Vlade Srbije, čovekom koji se slučajno takođe zove Žarko Korać, i slučajno liči na onog prethodnog jedan-kroz-jedan… E, taj Novi Ž. K. veli pre neki dan u „Blicu“ (30. 6. 2003), a sve povodom potvrde američkog ambasadora Montgomerija da je Vašington stvarno svojevremeno lepo molio Zorana Đinđića da, za opšte dobro, najuri stanovitog Vladimira Baby Popovića, izrekao i ove reči: „A ovo što se dogodilo sa NIN-om, odgovoriću po sistemu analogije. Kako vama izgleda ovakva vest: ‘Ambasador SCG posetio je Buša i zahtevao da smeni njegovog portparola za štampu jer se on loše ponaša prema novinarima’. Tek kada svako bude pošteno odgovorio da li je to nešto što je u užem opisu radnog mesta jednog ambasadora, nastavićemo dalji razgovor.“
Kada bi mi bilo do nadgornjavanja sa Žarkom Koraćem Drugim, mogao bih replicirati i ovako: „tek kada mi u vašoj citiranoj Misli navedete makar i jednu reč koju ne bi rado i sa ogromnim patriotsko-progresivnim oduševljenjem supotpisao i utamničeni Ševeninžanin, nastavićemo dalji razgovor…“ Ali, čemu se nadgornjavati s tim čovekom? On je sebe ovim iskazom već sasvim lepo i jasno locirao i definisao, i time se ne vredi baviti. A i pametan je, bezbeli, pa još bolje od mene zna da zapravo priča koještarije. Jer se, dakako, ovde ne radi ni o čemu drugome nego o tome da treba nekako retorički prepokriti i legitimizovati jednu sumanutu praksu pretećeg „komuniciranja“ sa medijima, pa ako u tome nečasnom naporu treba potegnuti i naizgled arhivirani „patriotski argument“, neka bude i tako. Svako je, dakle, sredstvo dobro da se opravdaju gluposti i marifetluci Vlasti, a ukoliko to sredstvo spada u tako beznadno „nizak“ registar kao što je parapatriotsko drljanje, onda utoliko bolje – jače će da deluje! Možda se neko i primi! A mi ćemo valjda svi – ako ne želimo da budemo žigosani kao Protivnici Progresa – da se pravimo da smo toliko retardirani da ne vidimo da se ovde u „meritumu spora“ ne radi o tome da je neko ambasador – pa još američki, kuku i lele, Telal Svetskih Moćnika! – nego da se radi o čoveku koji je, upravo zbog mesta na kojem se nalazi, vlastan da posvedoči da su stanovite kobajagi „utužive“ novinarske tvrdnje – tačne. Ko to može znati bolje od Montgomerija, baš zato što je bio akter cele stvari? To su, dakle, fakta, a ona su ovde jedino bitna, jer sa njima se drži ili pada jedan isforsirani „sudski slučaj“, jedan od mnogih pokušaja da se napravi neka nova, „demokratska“ vrsta šešeljevske prakse globljenja medija do iznemoglosti, a sve zarad silne iznenadjenosti & uvredjenosti lokalnih Centara Moći.
A Žarko Korać Drugi sve to što ja vama pripovedam dobro zna, i zna da mi svi to takođe znamo, i da znamo da on zna. Ali ga neka čudna sila ipak tera u udarničku proizvodnju misaono–jezičkog šodera, u reprodukciju „suverenističkih“ banalnosti na sluzavom tragu slatkorečive retorike devedesetih. Teško je reći kako se zove ta sila, no može se razabrati da deluje kao nekakav mehanizam postepenog i kanda bespovratnog moralnog i intelektualnog razblićkavanja. Što kažu na jugu – „to kad u’vati, ne pušta“. Javno, demonstrativno samoukidanje onog dragog i dragocenog čoveka, Žarka Koraća Prvog, to najbolje pokazuje. Ostali su samo dugmići, da sablasno zveckulje do pozno u dugačku srpsku noć.
