Mesto nesreće

Još kao deca primetili smo da su svi oni čija imena stoje na uličnim tablama mrtvi, jedni umrli u najboljim godinama, drugi u tuđini, neki streljani, jedini nas je drug Tito maršalski gledao sa svakog ćoška u glavnoj ulici, odemo na posedak u Orlovat, Čentu, Crepaju, svuda on! Udarajući isti žig svakom gradu i svakom zaseoku Maršal je bio preteča JUS-a, oznake koja će garantovati visoku kakvoću robe proizvedene u SFRJ, svojim imenom i maršalskim činom povezivao je narode, podneblja i različite reljefe.

Tito je bio prelazni oblik od monarhije ka republici i nije hteo da se kuju tolike table na kojima je prosto predsednik. Možda baš na njegov predlog koji niko nije imao srca da odbije odlučeno je da se u milijardskom tiražu iskuju table sa najvišim i jedino njemu pripadajućem oficirskim činom. U tri smene udarnički je radilo je blizu dva miliona metalskih radnika, Maršalovih kolega koje nisu stale na čelo NOP-a nego su u najboljem slučaju postale poslovođe, u table je uloženo hiljadu devesto hektara lima debljine tri milimetra, zakivane su čekićima od domaćeg čelika sa držaljima od drveta iz naših šuma planski proređivanih u svrhu zanavljanja zasada poverenog dobrovoljcima koji baš zbog rada sa tim sadnicama ne podležu starenju te se i dan-danas kaže mladi gorani, uglavnom se Maršal Tito kroz celu zemlju provlačio kao zlatna nit kroz jelek, zašto Ranković nema ulicu, ili Kardelj, pitao sam, jer sam ih viđao u žurnalu i shvatio da su dobri sa Titom, zato što su još živi, aha, dok si živ možeš sa Titovog puta skreneš iako si se stoput zakleo (kao „Prljavo kazalište“) da nećeš, jedino Tito nije imao kud sa svoga puta, pa su škole, kasarne, ulice, a i pojedini gradovi uzimali njegovo neskretljivo ime.

Komunistička ujdurma „umri pa ćeš možda dobiti ulicu ili spomenik“ nije dovedena u pitanje a naše se društvo preobrazilo u kapitalističko, phu, phu, da ga ne ureknemo, zaista, zašto ljudima koji obeležavaju novo doba ne ukažemo počast dok su u snazi, dok su na našem čelu? Evo Dinkić na primer Mlađan, srčani borac protiv demagogije, toga opijuma za narod, pravozastupnik prirodnog prava vladajuće klase na kolike joj drago plate (dobro, u nedelji borbe protiv direktorske gramzivosti prihvatio je preko volje da im se plate i bonuščići skrešu, dok nezahvalna svetina ne prestane da škrguće zubima), zašto da nema ulicu, zašto da za spomenik ne pozira dvadesetorici vajara, pa da sam izabere sedam figura gde je najbolje ispao a koje bi poređane jedna do druge simbolizovale njegov rad sedam dana nedeljno? Replikice bi mogle da se puste u komercijalni opticaj: hoćeš uspeh – imaj na radnom stolu sedam malih mlađana!

Dinkić je, iako beše jedini gost u studiju, napravio živi bedem oko Krišta koji je pre aerodroma prošao golgotu Državne lutrije, dobro, branio je Dinkić i sebe, ali i celu svoju kastu: ako je Tito zastupao radničku klasu, pa makar u docnijem svom dijalektičkom razvoju i samo na rečima, Dinkić Mlađan brani pa neću reći neradničku klasu, ali je naklonjen direktorijumu. Čak i kad hoće/mora da ukori direktora zbog napada pohlepe (pohlepsije), on platu toga grešnika upoređuje sa platom šefa države ili platom premijera – nije red da direktor ima trostruko veću platu nego šef države ili nego premijer… Dinkić prezire demagogiju, pa je se i kloni, možda i zato što mu ne bi išla na ruku. Zašto bi rekao na primer: „Član moje partije prigrabio je stotinu nečijih penzija: da bi sakupio para koliko je moj štićenik samododelio za jedan mesec penzioner bi trebalo da živi osam godina i četiri meseca, za čim društvo ne oseća ni najmanju potrebu, naprotiv!?“ Zar nije svrsishodnije kazati – dobar aerodrom jedan je od stubova tranzicije i ako njegov rukovodilac dobro radi nijedna plata nije prevelika…

D. M. strahuje da bi plate direktora i političara usled dosadnog podilaženja sirotinji mogle biti smanjene i štaviše ograničene usled čega bi se nadljudi obezvoljili i prestali da postižu blistave rezultate. A još kad bi među direktorima došlo do uravnilovke, koja je demagogijina sestra od tetke, ti partijski isturenici i davaoci reketa partijama klonuli bi duhom što bi dovelo do privrednog kraha! Ni kad govori o uravnilovci ne pogleduje Dinkić ka dnu života, nego hoda po kumulusima i cirusima gde obitava olimpijsko pleme: plata direktora javnih preduzeća mora odražavati uspešnost poverenog mu državnog giganta koji ruku na srce jeste monopolist, ali poneki vala i monopolist baš ništa pod milim bogom ne može što je monopolist!

Pa šta bi ti, Ljubomire, uravnilovku?! Zašto da ne?! I to ne među direktorima državnih preduzeća, nego sam za opštu, maovskoenverhodžinsku uravnilovku, na ljutu ranu – ljut melem! Prihvatam bilo koju platu koju će u naredne dve godine primati svi građani Srbije, including viša bića u državnoj upravi! Kao što se preživelima nakon cunamija, svima koji su pronađeni, u zajedničkim šatorima dele ista ćebad i čaj iz istog termosa. Pa kad se mesto nesreće raščisti i kad svima bude ukazana prva pomoć, neka na snagu opet stupi raslojavanje, ako mu već ne može niko ništa! Mislite da bi privreda propala?! Možda bi bilo upravo obrnuto: bogataši bi tek neznatno okrnjili zalihe, a mnogoj bi obitelji i mnogom samohrancu taj minimalac bio najbolja stvar u poslednjih dvadeset godina! Mnogima bi uravnilovka bila povišica za koju bi uz dobru pristali štaviše da solidno rade, društvo bi prezdravilo bar toliko da se klasna borba ljudski rasplamsa, uh, jedva čekam!