Mere bezbednosti – Da sam ja Ivica Dačić, budući zamenik, potpredsednik i ministar, vozio bih Borisa Tadića s posla i na posao, ili gde već ide

Natezanje paralele: Vlada Cvetković–Daček

Nikad nismo bili bliži replici izjave koja je obeležila živote i ideje mnogobrojnih ljudi: Ako Tadić preživi, Srbija neće! Posle je Aleksandar Tijanić tvrdio da je, kad je to rekao za Zorana Đinđića, mislio u političkom smislu, a ne u smislu života pokojnog premijera i, gle čuda, sklon sam da mu verujem, ali pitaj boga šta su zbilja o tome mislili oni koji su s prozora u Gepratovoj ulici u Beogradu ispalili metke ka dvorištu Vlade po kome su šetali Đinđića kao „glinenog goluba“, sa štakama pride.

Mišljenje je, inače, opasna disciplina, posebno kad se skopča sa interesima a oni su danas u Srbiji, interesi a ne mišljenja, jaki onoliko koliko su slabe sve zemlje u tranziciji u kojima se svakom čini da bi preko noći mogao da postane bogat i/ili slavan.

Dakle, da sam ja Ivica Dačić, budući ministar policije i zamenik i potpredsednik Vlade Srbije, nadležan za pitanja bezbednosti u zemlji niske bezbednosne kulture, napravio bih trostruki kordon oko Borisa Tadića, lično bih ga vozio s posla i na posao, i tamo gde još ide, odnosno ne bih ništa prepustio slučaju, jer od pokojnog Zorana Đinđića još nije bilo tolike koncentracije vlasti, moći i para u rukama jednog čoveka, koliko će ih biti u Tadićevim rukama onog dana kad Mirko Cvetković i ostatak ekipe polože zakletvu.

Pretpostavljam da to zna i Boris Tadić. On je šef države, njegov čovek je premijer, partijski je šef premijeru, i on je jedina adresa za srpske nacionalne i tranzicione frustracije. Ideja o odgovornoj vladi leži na njegovim plećima i nema savetnika, makar svirao u Idolima, koji ga može spasti od obede da je za sve kriv. Prvi put od 2000. godine poznata je adresa za svaku vrstu nezadovoljstva, a ono će se sistematski uzgajati.

Primera već ima. Na sajtu „Nove srpske političke misli“ osvanuo je tekst podjednako budalast koliko je naslov duhovit – „Vlada Cvetković–Daček“. Posle su se autori ubili u, inače, dosadnom pokušaju da izvuku analogiju između Jugoslavije u predvečerje Drugog svetskog rata i ovog sada što se događa. Ali, i Tijanić je mislio da je duhovit kada je izjavio ono što sam parafrazirao na početku teksta.

Šta je tu neprirodno: Koštunica u opoziciji

Vojislav Koštunica, uz Srpsku radikalnu stranku, dežurne gubitnike svakih izbora od 2000. godine, najveći gubitaš na izborima koje je sam provocirao, na ovonedeljnoj sednici Glavnog odbora DSS-a, koaliciju okupljenu oko Tadićeva 102 koaliciona glasa ocenio je kao neprirodnu.

Ovih dana svi nam pomalo, kako sam već pisao, dokazuju da je voda mokra, pa se tog dokazivanja latio i narečeni Koštunica, glavna meta upola upokojene „Druge Srbije“ koja će morati da menja oštricu svoje političke kritike, a da ne govorim o špicama, najavama nekih emisija, poput „Peščanika“, koje su zagušene osporavanjem Koštunice, kao nekog crnog đavola, i kad je bio kriv i kad je bio nevin, što postaje nevažno i neproduktivno kad postanete opozicija.

Ali, i ta Koštuničina izjava o neprirodnim koalicijama računa s kratkim pamćenjem. Zvuči nešto kao špica, najava za opozicioni program DSS-a, mada ne znam gde će taj program biti emitovan. Zar je, recimo, bila prirodna koalicija između Koštuničine stranke i stranke G17 plus kada su vodili Srbiju kao manjinska vlada uz parlamentarnu podršku socijalista?

A, ispostaviće se, gledano tek malo unazad, da je to bila vrlo uspešna vlada i pride jedna od dugotrajnijih. Dakle, nije problem u koalicijama, samim po sebi. Njihov uspeh ili neuspeh zavisi od umeća da se kanališu različiti pogledi na svet unutar vlade. Uostalom, najšarenija koalicija ljudskih mana i sujeta, slabo prikrivenih programskom sličnošću i revolucionarnim zanosom, bila je koalicija stranaka DOS-a, kojom je Đinđić verovao da može upravljati kao nekom multinacionalnom kompanijom, Simensom na primer, dok konkurencija nije iskoristila slabosti unutar menadžmenta.

Lobisti: Nešto između Putina i Sarkozija

Nisam se šalio u početku ovog teksta. Nadam se, dakle, da neko ima nameru ozbiljno da shvati upozorenje. Apsolutna vlast Borisa Tadića postaje kritična masa, jednostavan katalizator i jedina meta svih srpskih podela i frustracija. To ga čini opštom i lakom metom.

Lobisti oko njega ne kriju da ga vide kao kombinaciju Putina i Sarkozija, nešto između apsolutne vlasti i galske raskalašnosti, ali to u seljačkim zemljama, a pritom ne mislim ništa loše o Srbima, Srbiji i najmanje o seljacima, slabo se prima, posebno kad im je zadrugarstvo, kao oblik društvene zajednice, bliže od trke za profitom gde uvek pobedi onaj mekušac koji pije manje piva pred seoskom prodavnicom.

U onoj meri u kojoj Boris Tadić shvati svoju odgovornost i Srbija će se ponašati odgovorno. Ali svaki od odgovornih postupaka nosiće rizik, bilo da hapsi Ratka Mladića, bilo da rasturi socijalističke džinove javašluka i korupcije, poput javnih preduzeća u kojima je zaposleno više svastika nego što je brakova u Srbiji. A o Bezbednosno informativnoj agenciji i da ne govorim, mada ne znam kako tamo stoji sa svastikama. Mogao bih, naravno, ovom spisku da dodam i Kosovo, a to je, čini mi se, krivina na kojoj čekaju Tadića čega je, pretpostavljam, i sam svestan. Ne bih baš rekao da nam je, onako generalno, do Kosova baš mnogo stalo, ali nema boljeg izgovora i opravdanja, barem pred mitološkim aspektom javnog mnjenja, da apsolutna vlast bude kaštigovana, ovako ili onako.