Dvadesetčetvorka pretiče radničku kolonu pored „Madere“, na zastavama piše „Loznica“, hej, braćo moja, tolike sam godine proživeo u ulici koja nosi ime vašeg grada, a ne vodi ka njemu, izlazi na Save Kovačevića i na Nišku ulicu, ne znam šta ćete i od koga zahtevati ispred crkve Svetog Marka, svanulo je ispred crkve Svetog Marka/ čistači od blata ulice su prali, iz autobusa zaista vidim i pripadnike Gradske čistoće, da li i oni negoduju ili su tu da počiste ako nakon radničke bune ostane kakav papirić, a možda i nije u pitanju bunt, nego, naprotiv, svečani, trijumfalni proleterski defile povodom zlatnog doba ljudskih prava?
Jedan član kolone nosi ručno napisano, doduše latinicom, transparentče „patriota“, pa ne moraš to da budeš, i ako nisi istaknuti patriota imaš pravo na rad i na zaradu, ja ti dobar stojim u dvadesetčetvorci, najbržem mediju grada Beograda, ali šta da se radi, braćo, kad je kriza, kad se nema, dobro, jeste prvi potpredsednik juče dao sto hiljada evra za karaumetničku instalaciju u drugoj državi, bivši predsednik Republike otvorio je na Palama školu u koju sam i ja uložio dva miliona evra, doklen prvi potpredsednik je iz partijske kasice odvojio prvopomenutu svotu, to je Partiji preteklo od članarine i ona to ulaže u naš zajednički prekodrinski razvoj. Ne bi li više dobra učinila da je obnovila kakav pogon u Loznici, mestu gde nije rođen nijedan nobelovac?
&
Hju Lori mi uzeo reč iz usta, muzika donosi takoreći nepristojno veliko zadovoljstvo, to je dotore kazao pošto se nakon serije pozabavio snimanjem muzičkog albuma, gluma ga je učinila slavnim i imućnim, ali mu svirka i pevanje donose više radosti. Hičkok je umeo na tren da se pojavi u nekom svom filmu (unosi kontrabas u voz i šta ti ja znam), novinarka ga pitala da ne plamti možda u njemu pritajena a žarka želja da postane glumac, na šta je kamenoliki mrtav ozbiljan rekao: „Nikad ne bih pao tako nisko.“
Svega ovog setio sam se zato što je danas srušen jedan moj pa skoro bih rekao omiljeni stereotip: glumcima je najveća želja da pevaju, daske koje život znače tek su utešna nagrada. I Šerbedžija je, poput Lorija, zahvaljujući slavi stečenoj u pozorištu i na filmu častio sebe koncertima gde pretežno peva, uz vino i pokoju deklamaciju. Dobro, dosta slavnih pevača obrelo se u Holivudu, mnogi su naporedo glumili i pevali, punili sale zato što su glumci, dobijali uloge zato što su proslavljeni pevači, sve je to već viđeno, ali jutros čujem da Tijana Dapčević igra u pozorištu, nije dakako odbacila pevanje, za novu godinu nastupa na trgu u Skoplju, ali ju je privukla gluma, i to mi se čini kao prvi dobrovoljni transfer iz estrade u teatar. Ja ogovaram glumce gde god stignem kako su im mikrofon i bina najveća čežnja, kad tamo, naoborot, pevačica, odlična i lepa, dobrovoljno se odaje glumi, tja, sam sebi izgledam kao Dačić kad je rekao: „Nisam nikad mislio da će i u Srbiji neko zatražiti azil.“
&
U poslednjih nekoliko godina dobio sam na poklon više muzičkih instrumenata (pre više godina od Žire dve balalajke i mandolinu), iz Rige su mi poznanici prošle zime poštom poslali harmoniku, Cile iz Tamburica dao mi je balalajku staru sto godina, ima četiri strune, doklen ruski mužik ili zasluzhennyi artist mora da se snađe sa trima žicama, dobio sam od Alana tenor-gitaru, Doca mi dala prim sa osam žica (zovem ga „prizrenac“, jer mi zvuči kao da je odonud, mada nisam nikad bio u Prizrenu), umalo da postanem suvlasnik ili korisnik šargije.
Moj poznanik Dragan kaže mi da će ići u Istanbul, rad je da tamo kupi šargiju, pa da je oprobamo u „Ribolovačkoj priči“, kažem mu da nisam nikad svirao na šargiji, ali ako je donese, mora uz nju da se otpeva koja sevdalinka, nećemo od živog instrumenta da napravimo puki turistički suvenir, nego ćemo u okviru naših mogućnosti da ga koristimo, naravno da bi, ako bih se iole snašao na šargiji, bila ona meni na raspolaganju kad god mi ustreba.
Vrati se Dragan iz Turske, nije kupio šargiju, iskreno, bile su preskupe za njegov trenutni budžet, dobro, kažem ja, šta je tu je, imamo brač. Ostavio mi je, reče, jednu knjižicu kod kelnerice, odem tamo, čeka me udžbenik o turskom instrumentu baglami: istorijat, konstrukcija, štimovanje, note i tekstovi na turskom…
Mnogi odlaze, a mi ih ne zadržavamo, kaže Breht, a i istina je to, sretnem našeg zajedničkog znanca iz „Priče“, svi smo mi na vi, iako smo svi vršnjaci i komšije, niste čuli da nam je Dragan umro, kako umro, tako i tako… Pa nisam naučio još nijednu pesmu iz knjige koju mi je doneo, kad je to bilo, tad i tad, nisam ni znao, dođem kući i ponovo pogledam posvetu: „Za gospodina Lj. Živkova, a da se ne ljuti“. Ispod stilizovanih inicijala darodavca piše „prvi svibnja 2013. g“, sve je tu, i ćirilica i hrvaština, pa ja ne znam dovoljno o svom znancu, nismo li svi u prećutnoj nenametljivosti i povučenosti možda prekardašili, iz Sarajeva je došao u Beograd, verovatno pre dvadeset godina, naknadno saznajem da je radio u sudu, da je bio možda tužilac, advokat, sigurno sam mogao štošta čuti od njega, ali nisam čuo, imam knjigu kupljenu umesto šargije i u njoj rečenicu na koju nisam stigao usmeno da odgovorim: ne ljutim se.
Dapače.
Ukazali ste mi počast koju ne znam više kako ni da opravdam.
