Marina ko Marina

Čistačica je stigla u Beograd! Dolazak Marine Abramović i otvaranje njene izložbe u Muzeju savremene umetnosti svakako će biti kulturni događaj godine.

Njen rad, međunarodna reputacija i retrospektiva umetničkog opusa bili su povod za ogroman interes medija.

Na televiziji je svoje pojavljivanje veoma pažljivo strukturisala. Zanimljivo je bilo gostovanje u Dnevniku RTS-a, gde je na otvaranju izložbe dosta lično govorila o toku svoje karijere. Povratak u Beograd posle 40 godina opisala je kao pad, a publici se zahvalila što je taj pad ublažila. Ovo je zanimljiva i provokativna teza o odnosu umetnika i njegove okoline, priča o odlasku i povratku, samo je to putovanje umesto horizontalnog kretanja kroz prostor (Beograd–Amerika), sada transponovano u vertikalu (uzleti i padovi).

Detaljan opis i ličnu ispovest njene karijere videli smo takođe na RTS-u, u fenomenalnoj emisiji „Razgovori sa čistačicom“. Razgovor je vodio Boris Miljković, koji se potrudio da insertima iz arhive dopuni Marininu priču o umetničkom razvoju koji traje 40 godina. Tu je opisala svoj raskid sa komunističkom ideologijom, razočaranje u revoluciju 1968. i ceo kasniji put do današnjeg povratka u Srbiju. Za one koji su možda sumnjali u autentičnost njenih pobuda ili ideja, ovde su mogli da vide duboku promišljenost svakog projekta. Naravno, jedni će njene radove strastveno voleti, drugi takođe strastveno mrzeti, treći je neće razumeti, ali kod najvećeg broja ljudi ona će izazvati reakciju koja može biti visceralna, emotivna, duhovna ili filozofska. Retko izostaje.

Popularnost Marine Abramović je tolika da postoji čak i parodija, tačnije kvazidokumentarac pod nazivom „Waiting for the Artist“ sa Kejt Blanšet u ulozi imaginarne konceptualne umetnice poreklom iz Mađarske, Izabele Barto. Kejt je potpuno „skinula“ izgled i mimiku Marine Abramović, tako da toplo preporučujem da pogledate ovaj film. Uz sve kontroverze koje prate savremenu umetnost, pitanje svrhe i smisla, na duhovit način je prikazana ne samo umetnica, već i umetnička scena, publika i kritika. Danas ćete u Srbiji prepoznati sve ove teme u izvornom obliku tokom Marinine izložbe. U svakom slučaju, morate biti svetska faca da bi vas parodirala Kejt Blanšet, to mora da se prizna.

Kod nas je tu ulogu dobio Zoran Kesić. U svojoj emisiji je snimio fenomenalan skeč, večeru sa Marinom Abramović, gde je na duhovit način pokušao da prikaže odnos Srba prema njenoj umetnosti. Marina je takođe iznenađujuće dobro reagovala na ironiju, što je opet znak umetničke zrelosti. Zezanje na sopstveni račun je znak da možete da pobedite sopstvenu sujetu.

Ceo fragment emisije, večera u restoranu „Kod MOME“ objavljen je na Jutjubu. Tu sam otkrio neverovatan broj negativnih i zlobnih komentara koje, ruku na srce, nisam očekivao. Verovatno bi manje mržnje bilo prosuto kada bi Kesić večerao sa Vučićem. Njegove gledaoce koji su ostavljali komentare možda bismo mogli smatrati obrazovanijom, tolerantnijom ili „drugom“ Srbijom, ali pokazali su neverovatnu dozu primitivizma, provincijalizma, ksenofobije, konzervativizma i netolerancije. Marina je, poput lakmus papira društvene situacije, otkrila ili razotkrila iste ili slične mračne delove primitivizma i netolerancije na svim stranama srpskog političkog spektra. Naprednjakuša sa Menhetna, satanista, pedofil, kvaziumetnica i tako redom, kao da ste na nekoj od stranica SrBskog (nečeg), ili Antivakcinaša, ravnozemljaša, ili Vučićevih botova. Kao, ti si, Kesiću, super, ali šta ti je trebala „ova“?!

Marina je, dakle, pokazala uskogrudost naše sredine, gde dijalog ne postoji, pa imamo večite izmišljene podele u koje će po svaku cenu želeti da vas utrpaju. Zato se, valjda, beži iz zemlje ako želite da prevaziđete logiku tarabe.

Na kraju, jedan potpuno jungijanski primer sinhroniciteta. Naime, nekako sa početkom izložbe Marine Abramović, na Zvezdari se, u mirnom kraju oko Gradske bolnice, noću pojavljuje misteriozna žena odevena u neku vrstu narodne nošnje, koja igra na ulici sa nožem u ruci uz nerazgovetno vikanje.

Komšije se uplašile, deca ne izlaze noću, policija postavlja patrole, a ta misteriozna žena iskače pred vozače i plaši miran svet. Ova arhetipska Anima, verovatno poremećena, kao da je iskočila iz nekog od Marininih performansa, poput onog koji je nazvan „Srpski barok“. Umetnost koja se graniči sa ludilom i plaši miran ušuškani svet na periferiji – nemam bolju definiciju Marine Abramović.