Rijaliti programi su u Srbiji prisutni već gotovo 15 godina i da, dragi gledaoci, prvi Big Brother show je emitovan na televiziji B92. Još tada smo naučili da je osnovna fora svakog rijaliti programa – pronalaženje teme, odnosno sadržaja koji će izazvati najveći interes gledalaca. Tu su upravo i „pukli“ svi pokušaji da se pelcer rijaliti programa nakalemi na nekakav urbani izraz televizija u Srbiji.
Veoma brzo se pokazalo da su ovakvi programi neverovatno adiktivni i da imaju prirodnu potrebu za metastazom u ostatak TV šeme, pa se, slikovito rečeno, pas koji juri svoj rep pretvara u rep koji juri psa. Detalj postaje celina, menjajući nepovratno imidž televizije. Velika zabluda da će Veliki brat biti pogonsko gorivo za B92, pa će publika nakon Mikija iz Kupinova gledati Insajder, koštala je obraza ovu televiziju. Uzalud se pokušavalo produkcionim elementima popraviti utisak, da se afirmišu i prikažu pripadnici marginalizovanih i diskriminisanih grupa – bizarnost artificijelne realnosti ostaje kao činjenica.
Druga velika zabluda svih pokušaja rijalitija pre Pinka i Hepi televizije bila je pogrešna percepcija naše publike, odnosno sadržaja koji će biti kontroverzan.
Naime, kada kupite prava za emitovanje nekog rijalitija, vi dobijate „bibliju“, što je u slučaju Velikog brata niz dramaturških situacija kojima možete menjati atmosferu u programu. Pošto se radi izvorno o socijalno-psihološkom eksperimentu, možete lako podeliti učesnike na kaste, zabraniti cigarete, smanjiti kućni budžet i nizom mera povećati ili smanjiti tenziju, odnosno dinamiku odnosa.
Ukoliko gledanost padne, možete posegnuti za, recimo, seksom, što se u katoličkim sredinama pokazalo kao delotvorna metoda. Željko Mitrović, ali i Marić na Hepiju znali su mnogo bolje da je u Srbiji glavna fora fajt, a ne seks. U prethodnim sezonama konflikt se pokazao kao osnovni motor radnje u rijaliti programima u Srbiji. Međutim, poslednja sezona Zadruge nadmašila je sve prethodne kada je u tu proverenu formulu dodat magični sastojak – preljuba!
Od tog momenta, ljubavni trougao Kija, Luna i Sloba, ili Žena, Ljubavnica i Neverni muž postali su toliko važna tema u Srbiji da je kompletan program televizije Pink podređen ovom rijalitiju čak i posle njegovog zvaničnog završetka. Svi navučeni gledaoci i danas, danima nakon proglašenja pobednice – a ona je, pogađate, prevarena žena, imaju potrebu da se satima uključuju u ad hoc emisije „Narod pita“ gde prežvakuju utiske i malograđanski morališu o sudbini ovog bračnog trougla.
Pitanje svih pitanja je – u kojoj meri je ovaj šou režiran, jer se od početka akteri nisu pojavili u prvom planu. Od bizarnosti poput dresiranog majmuna, Velikog šefa ili Drveta mudrosti, zlatne ribice i ostalih gluposti na kraju nije ostalo ništa. Željku Mitroviću treba priznati da je sve svoje „autorske“ improvizacije lako odbacivao da bi u celom programu ostala samo suština – on koji uživo jebucka mlađu klaberku/blogerku i ona – bivša žena koja se tu pojavi kao zajebana strana.
Kada se tu ubace kibiceri – ostali učesnici, sa svojim epizodnim jebuckanjima i glasnim svađama, uz roditelje aktera koji postaju antički hor – dobijete amalgam srpske proširene porodice u doba tranzicije.
Počinje opredeljivanje publike i učesnika šou programa, stvara se dinamika i bingo, gledanost je rekordna! Željko Mitrović je u šou programu Zadruga publici otkrio na televiziji toplu vodu – disfunkcionalna porodica je najzanimljivija tema na ovim prostorima. Ideja dostojna Tolstojevog predgovora za Rat i mir. Ponavljam, ovaj mefistofelovski scenario možda od početka i nije bio planiran, ali se ukazao onima koji su se najdublje bavili ljudskim slabostima na ovim prostorima. Neverovatne su razmere popularnosti Zadruge, odnosno potrebe gledalaca da brane „zabranjenu ljubav sa ljubavnicom“ ili „svetinju braka“. Uz put se desilo da su dve sporedne akterke šou programa praktično legitimno bile u gej vezi, što je u javnosti prošlo bez velikih otpora. Tako je, uz prvi gej karakter u domaćoj sapunici „Istine i laži“, napravljen proboj u razbijanju jedne besmislene predrasude.
Ovaj šou je pre nekoliko nedelja u Mađarskoj na festivalu TV formata NATPE dobio drugu nagradu za inventivnost i prvu za kvalitet produkcije, a konkurencija je bila, verujem, žestoka. Siguran sam da smo u sferi bizarnih TV formata zasigurno lideri u regionu, pa će se ova licenca verovatno pojaviti u komšiluku. Neverovatno je, takođe, što je Zadruga na Pinku trajala tokom Svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji, što je na televiziji ozbiljna konkurencija. Možete da birate – borba na fudbalskom terenu ili pozorište u kući, preljuba rijaliti, svako je mogao da pronađe omiljenu zabavu na malom ekranu, uz male adaptacije u satnici programske šeme. Pitam se samo – ako je istina da se identifikujemo sa medijskim sadržajem koji nam je blizak, kakve li se nezamislive drame odigravaju u domovima i porodicama naših dragih gledalaca. Frka, rođaci!
