Ni dadilja Marka II Miloševića nije pošteđena hajke na bivšeg predsednika i na njegovo potomstvo. Ari i hektari stanova koje su espeesovci i julovci delili jedni drugima nisu zadovoljili jakobinske apetite novinara, ostrvljena piskarala bi da iščeprkaju i manje stambene jedinice, onakve kakve po prirodi stvari pripadaju posluzi: Draganu Kuzmanović skolili su da kaže je li dadilja maloletnog M.M. dobila stan, portparolka JUL-a trudila se da odgovori u duhu dijalektičkog materijalizma, može da bidne, al’ ne mora da znači, smešila se onim svojim katrindenevskim osmehom dok je mogla, da bi u jednom momentu odbrusila: „Ako je i dobila stan, dobila ga je onako kako su ga i svi ostali dobili.“
Miloševića i njegovu ženu smo napadali, u jednom trenutku pomalo čak i zamrzeli zato što su gledali samo sebe, zato što su bespravno proširili plac i što su se bavili divljom gradnjom, bili smo trovani bajkama o njihovom blagu koje su prebacili u inostranstvo, sad nam smeta to što su u živote malih ljudi uneli nešto topline i kvadrature! Da je reč o mnoštvu dadilja, da svrgnuti par ima unučića onoliko koliko imaju Sadam ili Gadafi, da je dakle dadiljama razdeljeno sve što je Mrkonjić sazidao za mlade bračne parove, pitanje bi možda bilo na mestu, ovako pokazuje samo našu pakost. Kad god čujemo da je neko dobio stan, mi pozelenimo, samo zato što nismo i mi isto tako dobili.
Prema podacima Udruženja Dubak, devedeset šest procenata članstva stambeno je nezbrinuto i usled toga prisiljeno da osnovnu delatnost obavlja u stanovima poslodavaca. Većinu dadilja čine osobe tek nešto pismenije od mališana koje im prezaposleni roditelji poveravaju tokom radne nedelje a neretko i preko vikenda.
Mnoga dadilja prihvata se pedagoško-andragoškog posla u nadi da će joj poslodavci ustupiti devojačku sobu ili trosed koji je tokom noći slobodan. I sve znaju da im je posao privremen: ukoliko budu bolje podizale dete, ukoliko ovo bude brže napredovalo utoliko će pre one ostati bez posla. Dadilje koje žive u kući poslodavaca česti su svedoci, ponekad i uzroci ili kolateralne žrtve porodičnih raspri koje u našem podneblju lako poprimaju i nasilan karakter.
San svake dadilje je da se dokopa čuvanja kakvog političarskog ili bogatunskog unučeta, dil sa porodicom iz džet-seta garantuje dobru platu, ali donosi obaveze i rizike nepoznate dojiljama, zabaviljama i kućnim učiteljima iz minulih vremena: dadilja koja radi za viđenijeg (što u našoj zemlji gotovo uvek znači i ozloglašenog) poslodavca mora svašta da proguta, dobro, to mora svaka, ali ova može da nastrada od zalutalog metka: nije prijatno detetu čitati Crvenkapu dok preko zida u dvorište upadaju legalisti iz Kule, svi sa crnim hulahopkama preko glave!
Ili. Vi sedite kraj prozora, dete vam u krilu, a morate da mu zapušavate oči jer deda Živorad preskače kapiju izlažući se opasnosti da pocepa mantil i da dobije bruh prilikom doskoka; dete taman zadrema, na naslon vaše fotelje sedne pijani vojvoda i repetira vatreno oružje, pred zoru zadremate i vi i mali, njegova tetka krene da šenluči – hicima iz pištolja ispraća oca i šefa poslaničkog kluba DOS-a…
Ko god je proveo makar jedan dan u pancir košulji, ko god je ispod perike na glavu stavljao šlem da bi otišao na pijacu, taj zna kako izgleda čuvanje državničkog unučeta. Dadilja nema pravo da kaže „ja se ne bojim, steže me pancir“, ona mora da čuva najpre svoj život da bi se uspešno suprotstavila otmičarima, kao što majka u avionu mora prvo sebi da stavi masku sa kiseonikom, pa tek onda detetu.
Pravilna ishrana i razvoj deteta na prvom su mestu, dadilja mora da gotovi zdravu i ukusnu hranu, ali mora i da odgovori na detinjih hiljadu zašto: „Nano, gde je deda?“ Ili: „Hoću kod tate, zašto nikad ne idemo u Bambilend?“ „Zašto deda Bane i čika Ivica ne dolaze kod nas?! Hoću kod teta Gorice!“
To su problemi sa kojima se dadilja nosi dok je dete u predškolskom uzrastu, već od njegove osme godine ona će imati da odgovora na teža, pa i stručnopravna pitanja: „Hoće li našoj porodici biti vraćen Beli dvor? Hoće li se Karađorđevići iseliti mirno ili će iseljenje biti prinudno?“
U dokumentaciji Dupka nismo našli dosije dadilje koju je angažovala porodica Milošević–Marković, dadilja nema sertifikat Dupka, radi na crno i familija ju je angažovala na vlastiti rizik. Sve je ispalo ne treba bolje, dadilja se skućila, mali lepo napreduje, Kuzmanovićka je zapušila usta novinarima, ali se traženje dadilje mimo Udruženja svejedno ne preporučuje: zaposlite čistu ženicu, koja krasno kuva, koja umilnim glasom peva uspavanku, date joj i garsonjeru da se sa svojim dilberima ne bi sastajala u vašoj kući čim uspava maloga, zaposlite, dakle, takvu kućanicu i dobricu a ona, ispostaviće se, radi za Haški tribunal ili za Radovićevu komisiju!
Dadilja Marka Drugog stan je zaslužila više nego drugi nosioci stanarskog prava i više nego druge dadilje: mora da je završila DIF, Policijsku akademiju, vlada bar jednom borilačkom veštinom, ide redovno u streljanu… Ko zna je li uopšte reč o pripadnici lepšeg pola. Da sam ja vlastodrščeva žena ili snaja, ja bih kao dadilju zaposlio specijalca koji bi na intenzivnom kursu savladao kuvanje griza, prepovijanje, slaganje lego kockica…
Kao pobornik ravnopravnosti polova i kao podstanar rad sam da se narednih deset godina i sam oprobam kao dadilja: „Ozbiljan muškarac, nepušač, čuvao bi dete iz što bolje kuće. Stan i plata po dogovoru.“
