Šta je bio najuvrnutiji popkulturni događaj prethodne nedelje? Svaka čast aferi „Lili Marlen“, ali mislim da je „slučaj Čokolinda“ ipak bez premca! Možda i zato što sam, kada je ta nebuloza izbila, bio u Hrvatskoj, takoreći na izvoru, a onda se vratio u Srbiju baš kada se stvar sasvim fino razgorela, taman da pokupim krestu talasa srećno sumasišavših odjeka i reagovanja.
Elem, svi znamo šta je bilo: predsednica Hrvatske podelila u Dubrovniku deci (i to ne bilo kojoj nego baš – „djeci hrvatskih branitelja“) nekakve čokoladice, sve još njenom slikom garnirane, za uspomenu i dugo sećanje. Slika je fina, ali ni čokolada nije loša – osim što je proizvedena u Pioniru iz Subotice. Dobro, šta fali Pioniru, a i Subotici? Ništa, osim što se u poslednjih blizu sto godina nalaze u Srbiji, jebiga, tako im grah pao. Pa je onda, ko biva, čokolada srpska, a gde to ima da lično predsednica Hrvatske, i to high class domoljupka, deli srpske čokoladice i to nikom drugom nego potomcima branitelja, onih koji su rizikovali život u odbrani od velikosrpske aždaje? Zar smo se za to borili, drugarice i drugovi?!
Afera je, dakako, autentično zaumna, što je „pristojniji“ način da se kaže: idiotska. Krenula je od nekog tipa, „zgroženog roditelja“, koji je to mrzovoljno prokomentarisao na svom fejsbuku ili tako nekom banalnom i nevažnom mestu, onda su se za to uhvatili neki njemu slični – a toga se uvek nađe – i sve bi ostalo na nivou jedne od bezbroj sajber-bizarnosti da se Kolinda G. K. nije našla ponukanom da se vadi i izvinjava, obećavajući da će taj strašan propust biti ispravljen, valjda će deca ritualno iskonzumirati provereno hrvatske čokoladice na predsedničin račun, šta li…
I prošla je gđa predsjednica s tom skudoumnom vađevinom kako je jedino mogla proći: nacionaliste i fašiste nije umirila (nego ih je dodatno razjarila), a one druge u Hrvatskoj nagnala je na niz reakcija, od duboke posramljenosti i zgražavanja do upravo brutalne sprdnje (koju je u potpunosti zaslužila). Osim predvidljivih reakcija dva-tri dežurna tvrdo desničarska komentatora, niko iole javno relevantan nije je podržao, naprotiv. Novinari portala Index.hr čak su po zagrebačkom Jelačić-placu delili prolaznicima te famozne „srpske“ čokoladice u znak antičokolindastog protesta; nije zamijećeno da je neko odbio da se osladi mufte…
E sad: to da čokolade (ili bilo koje druge nežive stvari; ili, uostalom, biljke i životinje) imaju nacionalnost, to ne postoji ni u svetu iza ogledala u koji je zabasala ona radoznala Alisa. Radi se o duboko patološkom poremećaju u percepciji stvarnosti, karakterističnom za nacionaliste, uvek i svugde. Utoliko je stvar negde i banalna, dostojna prezira za koji je i jedna gadljiva grimasa sasvim dovoljna. Zanimljivijom postaje tek kada je pogledamo kroz čađavi filter reakcija s „druge strane“, tj. iz inkriminisane (i čokoladno diskriminisane) Srbije.
Tu se javlja reaktivna patologija: nacionalisti su naprosto psihološki zavisni od duševne hrane koju im svojim mahnitanjem obezbeđuju njihovi „partneri“ sa druge strane plota. Njima su „incidenti“ neophodni; ako se pojavi zastoj u njihovoj proizvodnji i distribuciji, sami će smisliti nešto, jer ta mašina ne sme da stane. Tako je bilo i s bizarnom čoko-aferom. Bilo je i dirljivo histeričnih predloga (recimo od leskovačkog odbora Vulinove nadristranke) da se proglasi „bojkot hrvatskih proizvoda“ (uzgred, blažena li je ta naivnost koja misli da danas zaista postoje „hrvatski“ ili „srpski“ proizvodi!), ali nije to ono što mi izaziva stomačnu reakciju. To jeste glupo i prosto, ali bar nije pokvareno. Pokvarenost je uvek rezervisana za tzv. uljudne nacionaliste, one koji uglavnom sebe i ne percipiraju kao takve: u njihovom čarobnom svetu, nacionalisti su uvek oni drugi. Zato tipična nacionalistička mantra ovog vremena glasi: „Nismo Mi nacionalisti, nego su to Oni“! Deluje paradoksalno, ali to je srednja linija malograđanskog nacionalizma današnjice: kako negde ipak zna da je nacionalizam nešto moralno i intelektualno bedno, ona ne ispoveda nacionalizam lično i neposredno, nego ga zamotava u celofan defanzive: ona se samo „brani“ od tuđeg nacionalizma. Megjutoa, ne postoji kolektivni nacionalizam, kao što ne postoji ni kolektivni nenacionalizam. Ni jedno Mi nije manje niti više nacionalističko od bilo kojeg Oni! Zato je reakcija ritualizovanog zgražavanja i ibrećenja nad tim (pretežno imaginarnim) strašnim Hrvatima koji da eto neće srpske čokoladice nužno praćena dociranjem tipa: „kod nas nije tako, mi nismo takvi“. Iza nje stoji beda trivijalnog, samougađajućeg narcizma koje poopštava stvari koje se ne mogu poopštavati, koje su individualne. Zato se i negativan publicitet koji je kod kuće zaradilo Kolindino prtljanje oko čokoladica u ovdašnjoj mejstrim javnosti de facto prećutkuje: „normalne“ reakcije na drugoj strani moraju se prećutati ili se barem svesti na minimum i propuštati preko granice tek na kašičicu, jer bi u protivnom razbile ili razvodnile poželjnu sliku Drugog kao „kolektivnog nacionaliste“, onog kod kojeg je nacionalizam pravilo, dočim je kod „nas“ izuzetak. Samo što, avaj, već sama ta tvrdnja samu sebe poništava, to jest dokazuje suprotno: da je sopstveni nacionalizam svom nosiocu već do te mere inkorporiran u dominantnu predstavu sveta da ga više ni ne vidi, kao onog poslovičnog ružičastog slona u sobi.
