Vojnički rečeno, Sotona je u zemlji Srbiji u dubokoj strateškoj defanzivi, gubi jedno po jedno Tradicionalno Uporište, moglo bi se čak reći da se povlači u rasulu. Poslednjih godina, naime, svi ga se redom javno & demonstrativno odriču, i to još čine u životnoj dobi u kojoj ne bi trebalo da bude sumnje da znaju šta rade i šta govore. Znate već kako to ide: pop jedared priupita već pomatorog pokrštenika „odričeš li se Sotone?“, ovaj spremno pritvrdi da ga se odriče, pop ponovo zapita, iznova dobije potvrdu, a onda sve nanovo, po treći put, da ne bude nikakve zabune ili nedoumice. I tako dotadašnji Kandidat, onako temeljito razsatanisan, svečano uđe u mističnu zajednicu hrišćana, sav ponosan na svoj novi identitet kao dete na… ma, nije važno.
Jedna „masovka“ ove vrste bila je, rado ću priznati, moj utisak meseca za sve ono vreme dok sam bio off u ovim novinama, a i šire. U manastiru Vavedenje kod Čačka nedavno je, elem, upriličen obred kolektivnog pokrštavanja radnih ljudi & građana u „najboljim godinama“ – vremešnih oficira Vojske Srbije i Crne Gore iz garnizona Požega (halo, Požega!), dične naslednice legendarne je–ne–a, dakle one glomazne Oružane Formacije u kojoj se Sotona jedno vreme bio baš opako zapatio, pošto ga dugo niko nije lustrirao… Bez sve šale, s obzirom na to u kakvoj je bruci i sramoti skončala ta institucija, još ću i poverovati u „udeo đavola“ u celoj stvari, štono bi rekao Deni de Ružmon.
Sveštenik SPC Milorad Cicović na narečenom je mestu obavio sve Potrebne Radnje nad pukovnikom Radomirom Jovanovićem i kapetanima Dragomirom Grujovićem i Sašom Petrovićem, pride i nad troje „građanskih lica na službi u Vojsci“. Hm, kolektivno krštenje – iako se ovde u skorije doba baš često upražnjava – ne samo da nužno zadobija vašarski prizvuk nego se, što je mnogo važnije, prilično razilazi sa fundamentalnim shvatanjem hrišćanstva kao osvešćenog odnosa čoveka-pojedinca prema Bogu, Apsolutu, ili kako god već hoćete, ali bolje da ne zalazimo u ta tobože sitna crevca. Tim pre što je duh vodeće pomesne crkve u Srba ionako dominantno „narodnjački“, pa ga oko takvih pitanja nimalo ne boli glava – naprotiv, sklon je masovnim scenama kao grešni Bulajić! Ono što (mi) je ovde još važnije fakat je da su se gospoda ex-drugovi ponosno pokrstila u uniformama, što je akt toliko prenabijen (turobnim) simboličkim konotacijama da bi bilo upravo neodgovorno preći preko cele stvari bez ikakvog komentara. Ovo simboličko venčanje Sablje i Oltara (a ni Tron nije baš daleko, naročito nakon Krginog nedavnog neovlašćenog šlihtanja pretendentu na presto) jedan je od onih dražesnih simptoma koji najefektnije ogoljavaju epohalnu pometnju koja je ovde zacarila. Dobro, već zamišljam recimo notornog dr Koštunicu kako se tobož iščuđava: ta, uniforme su njihova radna odeća, što se ne bi u njima pokrstili, kao što su oni pijetetni pripadnici JSO onomad štrajkovali u svojim radnim maskirnim odeždama?! Hm, to će moći da prođe onda kad me ubedite da se i odžačari po pravilu pokrštavaju u svojim radnim odelima, baš kao i poštari, medicinske sestre, vatrogasci, paževi, liftboji!
Ono što se dade prilično razgovetno iščitati iz one masovne scene u Vavedenjskom manastiru, novi je nastavak nikada na pravi način dopričane sage o očajničkoj potrazi ne samo Vojske, nego manje-više svih stubova poretka za novim identitetom, novom ideologijskom naracijom iliti osnivačkim mitom: tamo gde je donedavno stajala „narodnooslobodilačka borba“, klasici marksizma & lenjinizma, Tito, bratstvo-jedinstvo, socijalizam, klasna borba itsl., nastupanjem Miloševićeve ere i kroz ratni ciklus devedesetih navrat-nanos dolazi do zamene istrošenog hegemonog diskursa nekim dozlaboga konfuznim (re)miksom populističkog neotradicionalizma, patetičnog pozivanja na slavne tradicije pretkomunističke srpske vojske, i tada još diskretnog koketiranja sa Crkvom, ukorenjenim svetonazornim razlikama uprkos: nije se to uistinu promenio odnos dojučerašnjih političkih komesara prema „popovima“ i njihovim „apstraktnim“ dogmama, nego je u Crkvi pronađen novi, neophodni saveznik u očuvanju neokrnjene – samo iz „leve“ u „desnu“ retoriku preodevedne – priče o svetoj nepromenjivosti zadatog, autoritarno-kolektivističkog poretka stvari, o potrebi očuvanja idiličnog mikrosveta učaurenog Patrijarhata koji pretenduje na Spokojnu Večnost, o borbi protiv zajedničkog dindušmanina u demonskom obličju „Zapada“ i famoznog Novog Svetskog Poretka. E, to je ono što je u bratski zagrljaj spojilo Vojsku, UDBU, Politbiro, fosilizovanu četno-dijasporu, „nacionalno zabrinute intelektualce“ i crkveni vrh! Sve je to spolja, kada je Vojska u pitanju, bilo vidljivo već i kroz groteskni retro–šik novog oficirskog imidža, naročito sa druge strane Drine: setite se samo na kakve su morbidne pajace ličili Ratko Mladić i ostali prevejani pitomci naših boljševičkih kazamata kad im je na glave natuklo one muzejske šapke a la Vojvoda Stepa & Putnik… A nije zgorega prisetiti se ni da se istim glavopokrivalom dičio i Arkan, kao simboličko čvorište u kojem se personalizuju i ukrštaju „patriotizam“, estrada i kriminal, kao tri noseća stuba materijalne baze i (para)duhovne nadgradnje celog Novog Srpskog Poretka.
Moram vam za kraj poveriti nešto sasvim lično: mada sam dete jednog JNA-oficira, još sam kao beba, sredinom šezdesetih, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, iako je napolju još naveliko „besneo komunizam“, štono bi rekao jedan moj kolega, inače sveštenički sin. Budući jošte prilično mutav, Satane sam se, doduše, odrekao preko portparola, ali nema veze – potpisujem tu izjavu i dan-danas. Otuda mi je, kao starosedeocu među hrišćanima, malo smešna sva ova tarapana, ali nisam nipošto ljubomoran na pridošlice: samo bih nekako voleo da, ako je ikako moguće, prvo nauče – ako ima ko da ih nauči, s obzirom da se ekscentrično odeveni aktivisti naše crkvene NVO slikaju okolo s kalašnjikovima i blagosiljaju masovne ubice! – da će se u svojoj poodmakloj dobi dovoljno hristijanizovati već ako za početak usvoje „ne ubij!“ kao svoje geslo, a sve ostalo tek je jalova zamena droge, transfer heroina u kokain, promena (što bi rekao jedan od Velikih Poljaka) jednog ideološkog murti–binga drugim… A murti li je, kurti li je, njegovim žrtvama je vala sasvim svejedno!
