– Baš mi je milo što si se vratio, mada mi je bilo milo i dok sam znao da u Londonu imam pouzdanu i blisku osobu… Nisi se čestito ni raspakovao a već si na radiju kazao da sam bio kao neko božanstvo..
– Pa jesi bio božanstvo, idol! Ti si bio totem pomoću kojega je Srbija terala zle čini prethodnog režima…
– Ali nisam bio za to da se prethodno božanstvo iseljava iz kuće, još manje da se hapsi, a nikad ne bih bio za to da se isporuči… (dva zeva spajaju se u dugozev od kojeg se na kraju sav strese) Izvini…
– Čitao sam kako je malo falilo da zaspiš usred nekog tvog govora, svog govora, suviše sam dugo bio u rasejanju, moram da pogledam pravopis, gde sam stao, da… Da te predvidljivost onoga što govoriš i tvoj uzravnjeni glas bacaju u neku nirvanu koja publici liči na običan san…
– Pusti to, nego mi reci raduješ li se što si ponovo u Srbiji, što si ponovo na svom fakultetu, gde sad imaš sve uslove da se stručno usavršiš, mada si ti odavno blizu maksimuma, svoga maksimuma…
– Ushićen sam što ću opet držati nastavu u prostorijama koje nisu dobro zagrejane, to me vraća u dane mladosti, to i ta mlada lica željna znanja, toliko toga nosim u sebi, misliš da bi od ovoliko televizija neka htela da readaptiram grčke mitove za decu, izbeglicama bi to bilo novo, neki su naravno gledali moje emisije na JRT-u, ti bi se tako setili i starog kraja i mene…
– Morao bih da razmislim….
– Ali nemoj da razmišljaš dve godine! Znaš da sam odbio mesto ministra prosvete, nije da žalim, ali mi je malko čudno da nad sobom osim dekana imam još i tog vlastohlepnog dugajliju nordijske lepote…
– Vuksu! Morali smo nešto da mu damo, kaže da sam mu obećao podršku da u kampanju za gradonačelnika, zaista se ne sećam, možda sam u svojoj dobrohotnosti to i bio obećao, ali sam podržao Drakulića, a ti si sam insistirao da ostaneš u Londonu dok u Srbiju ne preneseš mošti…
– Kosti, Vojo, kosti, posmrtne ostatke…
– Pa to i kažem… Slobodana Jovanovića. Nisi bio vlastan da to izvedeš, ali si stvar pokrenuo sa mrtve tačke…
– Uh, mrtve tačke, moramo taj tvoj jezik malo da…
– Pokrenuo si inicijativu…
– Opet pleonazam! Znam da si dobar u latinskom, ali ne razmišljaš…
– Znam. Idem linijom manjeg otpora…
– I to je grozno! Ja se ubih objašnjavajući kako je izraz skoncentrisati se neodrživ, jer ono „kon“ a piše se „con“ u latinskom već znači „s“, a ti govoriš kao da si u Socijalističkom savezu, nije čudo što ti popularnost opada…
– Svi kažu da je to zbog mojih stavova koji su nazadni, zadrti, nerazboriti i šta ti ja znam…
– Pa dobro, jesu ti i neki stavovi naškodili, ali je mnogo važniji jezik, znak je važniji od označenoga, ko je to reko, Umberto Eko, ukopava te više tvoj jezik i tvoja pospanost…
– Ne znaš pod kolikim sam pritiskom! Stalno nešto novo iskrsava! Aco rešio da završi školu, a bili smo nerazdvojni…
– ?…
– Vladeta, treba mi osoba koju cenim…
– Da?
– Kojoj mogu da verujem…
– Da?
– Kojoj je DSS i dalje na srcu…
– Ti to mene izokola pitaš da ti budem savetnik?!
– Da obojica najpre dobro promislimo…
– Ne mogu da te odbijem, da mi još jedan Hag, to je velika obaveza, velika počast, ni plata neće za tim zaostajati, je li tako da neće ići ispod poslaničke ili pilotske, a? Čitam da ovde običan pilot…
– Bićeš zadovoljan, znaš da mrzim razgovore o materijalnim takozvanim dobrima, nego… Za šta da me savetuješ, i zašto da me savetuješ kad ću i tako terati po svome?
– Za spoljnu politiku!
– I meni je to prošlo kroz glavu! Ako budem terao po svome, tebi neće niko zameriti što me nisi presaldumio da budem udvorički uslužan prema međunarodnoj zajednici! Ako uradim nešto za šta sam zaricao da neću uraditi, javnost neka misli da sam potpao pod uticaj savetnika koji je em snažna ličnost em ima silesiju poznanstava putem kojih doznaje šta bi za Srbiju bilo ponajbolje. Samo mi se u državničke poslove ne u-pli-ći! Dosta mi je Samardžića koji je ozbiljan kao neki parastos! Bićeš moj savetnik za jezik i za modu, ali znaj da nikakve ciciban cipele ne dolaze u obzir! Ni preplanulost. Ne igram tenis, ne idem na jedrenje!
– Naravno, naravno…
– E, onda smo se sve dogovorili.
&
– Gospodine Predsedniče, zvali ste me!
– Jesam, ide Dan republike, hteo bih da pomilujem kako se to kaže određen broj lica…
– Nedavno ste branili Dražu, možda bi bilo bolje da ste nekoga pomilovali za kraljev rođendan…
– Verujte ne znam ni kad je, je li uskoro?
– Pa i nije, šestog septembra je…
– Ne mogu toliko da čekam! Sad je neka nedelja borbe protiv nasilja, šta mislite da pomilujem kakvog teškog nasilnika? Ili da oslobodim čitavo krilo u kojem je mnogima zdravlje već narušeno?…
– To je suviše jeftino! Robijaše je amnestirao i Milutinović, vi učinite nešto moderno, neočekivano – pomilujte žene…
– Sjajna ideja, ali koje žene, koje?… Ne mogu sve!
– Pomilujte žene koje su svirepo poubijale svoje pijane muževe, od kojih je svaki bio raspikuća, pijandura, nasilnik i razvratnik!
– Neću li tim plemenitim gestom samo podstaći pakleni krug nasilja, neko je od onih pametnih Rusa pisao o neprotivljenju zlu nasiljem, ovo moje mi izgleda suprotno, te su žene ipak prekoračile nužnu odbranu ako su pijanim muževima sipale masnu sodu u rasol ili su im rascopale glave dok su ovi onako u odelu spavali…
– Vaše je pravo, zato i jeste predsednik Srbije, da pomilujete koga vam drago, ovo bi vam pribavilo ugled modernog vladaoca koji u patrijarhalnom društvu drži stranu potlačenom polu, poručuje mu da sam uzme pravdu u svoje ruke: na nasilje suprugovo žena odgovara nesrazmernom silom u vidu mišomora ili sekire, nakon toga odlazi na robiju gde se raduje državnom prazniku povodom kojeg će je šef države pomilovati…
– Bravo, bravo, donesite mi spisak svih udovica na izdržavanju kazne, ovo je njihov lucky day!
