Jedino pozitivno što se može reći za internet prezentacije predsedničkih kandidata u Srbiji jeste da su relativno pristojno dizajnirane. Sve ostalo može se oceniti samo kao potpun promašaj i totalno nerazumevanje interneta kao medija na kome neko namerava da se predstavi. Naravno, ova konstatacija neće nikoga posebno pogoditi budući da kandidati ionako ne pridaju nikakav značaj svojim sajtovima. Inače ne bi propustili da adrese upišu na svoje propagandne materijale, pre svega bilborde i plakate, što do sada nije primećeno (izuzetak, donekle, B. Karić).
Ovom prilikom osvrćemo se samo na sajtove ključnih kandidata, Dragana Maršićanina (www.predsednik.org.yu), Borisa Tadića (www.boristadic.org), Bogoljuba Karića (www.bogoljubkaric.com) i Ivice Dačića (www.ivicadacic.com). Tomislav Nikolić je „podstanar“ na sajtu svoje partije (www.srs.org.yu), koji je nedavno redizajniran i stavljen potpuno u funkciju predsedničke kampanje.
Prvi problem svih ovih sajtova jeste to što ne prepoznaju ciljnu grupu, korisnike interneta pre svega, budući da se sajtovi njima direktno obraćaju. Indirektno, sajtovi se obraćaju i svima onima na koje korisnici interneta imaju uticaj, ali to je u ovom poretku stvari predalek korak.
Korisnici interneta se, kada je o ovoj temi reč, dele na dve vrste. Prva su korisnici u zemlji, uglavnom mlađi ljudi, sa relativno izgrađenim političkim stavovima, ali prilično neaktivni kada su izbori u pitanju. Druga vrsta su korisnici interneta s pravom glasa koji žive u inostranstvu i koji kampanju mogu da prate samo na internetu. I oni su uglavnom neaktivni, ali iz nešto drugačijih razloga.
Predsednički kandidati na svojim prezentacijama ne odaju utisak da prepoznaju bilo koju od ovih grupa, niti im nude rešenja za njihove, eventualne, dileme i nedoumice oko uključenja u izborni proces.
Osim Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, koji su na svojim sajtovima izneli obrazloženja za kandidaturu (doduše namenjena svim biračima, a ne specijalno korisnicima interneta) i uz to ponudili svoje programe na uvid, ostali kandidati zadovoljili su se pukim objavljivanjem biografija i dosta šturih informacija sa predizbornih mitinga. Izveštaji sa mitinga, poneko (sporno) saopštenje i afirmativni tekstovi iz štampe sav su sadržaj koji kandidati nude posetiocima. S takvom koncepcijom efekat njihovih sajtova u kampanji je potpuno beznačajan, komotno su mogli i bez njih. Da se ne zamaraju i bacaju u nepotreban trošak.
O strukturi i smislu predizbornih sajtova mogli bismo dugo, ali zadržaćemo se samo na osnovnom. Sajt je uvek odraz kampanje, ali to u slučaju naših kandidata koristi samo analitičarima. Dobar predizborni sajt kreira posebne aktivnosti, neke samo za internet, koje kasnije donose profit na biralištu.
Ono što dobar analitičar može zaključiti iz ponuđenih sajtova jeste da kandidatima uopšte ne treba pomoć volontera (opcija, ali neaktivna, nazire se samo kod Borisa Tadića), niti imaju neku ideju kako da ih organizuju da „dižu graju“ i kada kandidat nije u njihovom selu ili gradu.
Takođe, nijedan kandidat nije se obratio biračima za finansijsku pomoć. Nije im naprosto palo na pamet, jer para za kampanju, čini se, imaju sasvim dovoljno. Možda i previše.
(Sledeće nedelje o glasanju i internetu)
