Ne može se utvrditi od kog će trenutka diktatura početi da se raspada, koji događaj pokreće lavinu koja se ne može zaustaviti, koja kada krene sledi izvesnu logiku. Povećanje nasilja, na primer. Impresivno je u kojoj meri se nijedna diktatura u istoriji čovečanstva nije uzdržala od nasilja, pa ni ova Vučićeva.
Podsetimo se poslednjih godina Miloševićevog režima: najpre je pustio Vučića, Šešelja i Nikolića na građane, a onda se, posle intervencije NATO-a (i proglašene pobede), zajedno sa suprugom, Dačićem, Vulinom i sam posvetio nasilju. Nagledali smo se ubistava, batinaša, razbijenih glava, zatvaranja ono malo slobodnih medija (sećamo se da je koaksijalni kabl načisto uništio B 92), autobusa koji spontano razvoze SPS-ovce širom zemlje, govora vlasti lišenih veze sa stvarnošću. A onda je policija odbila poslušnost i diktatura se srušila.
I sada isto. Pomahnitala od nemoći i straha diktatura Vučić Aleksandra svakim danom povećava nasilje i, istovremeno, održava sve slabije veze sa stvarnošću. Zbog toga se svako malo postavlja pitanje da li će režim, stanu li protesti građana, imati snage da uzvrati, da izvede, kako bi se vrhovno biće izrazilo, uspešnu kontrarevoluciju (premda nikakve revolucije nije bilo, niti će je biti)? Drugim rečima, da pokrene teror, poput onog u Gruziji, ili Belorusiji? Logika pada kaže da neće. Ne zbog toga što ne bi hteo, nego zato što nema snage.
Mehanizam pljačke
Najpre, Vučiću nedostaje geografija: Belorusija i Gruzija graniče se s Rusijom. Srbija je okružena zemljama NATO-a. Drugo, zelje mu raste iz asfalta. Ako je neko propustio spektakl, da podsetimo: u selu Vitanovac kod Kraljeva je iz asfalta starog četiri meseca izniklo zelje. Asfalt je postavljao SNS (a ko drugi?). E sad, kako to? Pa, lako. Ako je za normalan put potrebno šest centimetara tucanog kamena, SNS postavi tri, a tri uzme za sebe. Ako sloj asfalta treba da bude šest centimetara, SNS postavi tri, a tri uzme za sebe. I onda nikne zelje.
Isto su to radili u Novom Sadu, samo su tamo ozbiljnije pare u pitanju: umesto prvobitnih 5 miliona evra za rekonstrukciju Železničke stanice, SNS je izračunao da sve to košta 16 miliona, te je sumnja da je jedanaest miliona zadržao za sebe veoma osnovana. A onda je pala nadstrešnica i ubila šesnaestoro ljudi.
Nije ovde reč o poređenju seoskog puta i užasa u Novom Sadu – to je nemoguće i neumesno je – već o demonstraciji mehanizma koji je isti u svakom segmentu države koju kontroliše SNS: otvorena pljačka iza koje ostaju zelje i smrt. I ništa više.
Upravo zbog toga što je pitanje kada će se, a ne da li će se, ponovo dogoditi tragedija poput one u Novom Sadu, nema ovaj režim snage da se osveti snagom koju imaju režimi oslonjeni na Putinovu Rusiju.
Ne bi trebalo zaboraviti ni “Ribnikar” koji je pratio logiku diktature, niti ubistva oko Mladenovca, dan posle užasa u “Ribnikaru”, takođe kao posledicu diktature. Ili Bor. Ili Rio Tinto. Ili otrov koji Beograđani udišu. Ili nedostatak vode u Zrenjaninu. Ili somnambulne laži i gadosti koje izgovaraju ljudi koji nisu više u stanju da razlikuju privid od stvarnosti i koji su se, sva je prilika, smučili čak i najupornijima.
Otpor odvlačenju na gubilište
Razorio je režim i policiju na koju se svom snagom oslanja. Možda bi policija, do određene mere, učestvovala u pokušaju zavođenja terora, ali daleko je policija od jedinstva koju teror zahteva. Vojsku koja je ponižena koliko i oni nesrećni ljudi što ih Falanga razvozi po Srbiji, jedva da je potrebno govoriti.
Uz to, tužioci sve glasnije škrguću zubima jer se već 12 godina ne bave svojim poslom. Zagorka Dolovac je propustila poslednju šansu da se nekako izvuče, a teror je, bez čvrstih i vernih tužilaca – o sudijama ni da ne govorimo – nemoguće sprovesti.
Osula se i Falanga SNS-a, postavljena između Vučičevog čekića (pravi se da je žrtvovao laki i srednji sloj pljačkaša koje je, hvalio se, sam postavio, poput onog što je pekao prasiće a onda urnisao EPS) i nakovnja građana.
Najzad, premda nikako ne na poslednjem mestu, da li bi građani Srbije krotko gledali kako ih režim odvlači na gubilište? Pa, posle ovih pet meseci – a ne bi trebalo zaboraviti da je ovo samo najjači talas građanskih protesta u poslednjih nekoliko godina – teško je računati na krotkost.
