U jutarnjem programu Happy televizije sedeli su stari znanci. Milomir Marić ima novu koleginicu, koja ima zadatak da liči na Irinu, samo uz pomoć nekoliko plastičnih operacija. Nažalost, pristojnost i obrazovanje ne možete dobiti operacijom. Tu su Darko Mladić, član ruske Dume Pavel Dorohin, Vojislav Šešelj i istoričarka Jelena Guskova. Gosti iz Rusije su stigli zbog promovisanja knjige General Mladić: Poslednja bitka, uspomene, intervjui, dokumenti u beogradskom Medija centru. Knjigu je izdao Komitet za odbranu Ratka Mladića ruske Dume na čijem čelu je Dorohin. Šešelj je, naravno, poneo svoje knjige pa su pokloni razmenjeni. Posle opuštenog ćaskanja o svetskoj politici, Darko Mladić je u program uključio svog oca Ratka, koji se nalazi u Haškom sudu. Njegova presuda nije punosnažna, ali ipak, imali smo direktno uključenje osuđenika u program. Razgovor je bio mahom lične prirode, sin priča sa ocem, onda zezanje sa bivšim kolegom sa robije, Šešeljem. Usledio je i pomalo konfuzni pozdrav Rusiji (komunističkoj, sovjetskoj), ali i poziv Mariću da dođe u Hag. Pozdrav je naročito ostao upamćen: „Ljubi vas deda Ratko!“
Na pozive da reaguje, nadležno regulatorno telo u Srbiji, famozni REM, odgovorio je da „nema pravosnažne presude“, kao i da se Međunarodni sud nikada nije obratio REM-u sa preporukom da spreči deda Ratka da komunicira sa medijima. Jedina posledica ove papazjanije jeste da će Sud u narednom periodu izvršiti mere nadzora nad komunikacijom pritvorenika Ratka Mladića.
Ako se pažljivo vratite u praistoriju haške sudanije, pronaći ćete primere kada se Šešelj uživo uključivao u predizborne kampanje SRS-a, kao i nekoliko intervjua koje je Radovan Karadžić davao raznim medijima tokom suđenja.
Dedu će, dakle, ubuduće prisluškivati kako se umesto familije sa druge strane veze ne bi našli Šešelj ili Marić.
Pravo pitanje u stvari glasi: kako je Happy televizija dobila blanko dozvolu da proizvoljno određuje i pomera granice profesionalnog ili, tačnije, tabloidnog novinarstva? Ovaj senzacionalistički patriotizam je sporan iz nekoliko razloga.
Naime, Happy televizija je svojom estetikom i potpunim odsustvom vrednosnog sistema uspela da relativizuje svaki ozbiljan pristup televiziji. Danima imate „Posle ručka“ zloupotrebu ljudi koji smatraju da su im otete bebe u porodilištima, zatim nekakve borce protiv sekti od kojih mesecima nisam čuo ime nijedne pojedinačne, „jer su dobro maskirane“.
Količinu rijaliti programa „Parovi“, koji predstavlja izvor oriđinala i prijemni za „Zadrugu“, država je ograničila dodeljujući im 2 miliona dinara za snimanje programa od javnog interesa zarad očuvanja tradicije. Takva kazna meni pre liči na nagradu, ili je u pitanju samo ugao gledanja – sve je relativno na Happy televiziji. To je jedini TV kanal koji je doživeo jednodnevnu suspenziju emitovanja zbog odijuma i pritiska javnosti, kada je vulgarnost prešla meru podnošljivosti.
Granice senzacije Marić je testirao svakodnevno, a biser je proglašenje vojvode Šešelja voditeljom „Parova“, što je počelo kao predizborna aktivnost. Na istom kanalu je voditeljka estradna umetnica Vendi Vukelić, pa se očekuje njihov zajednički rad u budućnosti.
Što se tiče konkretnog slučaja sa deda Ratkom, čini mi se da je on ovde takođe postao deo spektakla. Mogli smo da vidimo i čujemo Ratka Mladića posle hapšenja i očigledno se danas radi o teško bolesnom čoveku. Iako se u svim pričama o haškim osuđenicima pretpostavlja da ih tamo loše leče, ili truju, poznavaoci prilika kažu da je to po pravilu deo odbrambene strategije njihovih pravnih timova. Ako ni zbog čega drugog, siguran sam da niko u Hagu ne bi želeo da se Mladićeva žalba završi njegovom smrću, pa da time general Mladić dobije oreol mučenika. Dakle, lečiće oni deda Ratka iz sopstvenih interesa, a ne zbog unučadi.
Što se tiče lečenja u Rusiji, teško bi sud dozvolio da okrivljeni bude tamo poslat na lečenje, jer nema garancija da bi se dobrovoljno vratio. Da podsetim, u Rusiji su azil dobile osobe koje traže i naši sudovi.
Svakako mogu da razumem porodičnu tragediju koju je doživela porodica Mladić. Ipak, deo optužbi da je država vršila pritisak treba uzeti sa rezervom, jer je ta ista država godinama uspešno krila đenerala. Preokret je nastao tek kada su ozbiljno odlučili da ga izruče.
Krokodilske suze na Happy televiziji takođe bih uzeo sa rezervom, jer ova televizija nikada nije pokazivala dosledan interes za tok sudskih procesa u Hagu. Slikovito rečeno, zanimljivo je samo kada im Šešelj psuje majku.
Postoji i jedna sezonska potreba da se iskoristi talas proslava pobeda u ratu od 1914. do 1918. kako bi se na izvestan način rehabilitovala srpska vojska nastala transformacijom JNA u poslednjim ratovima devedesetih. Tu treba dodati pojačanu retoriku oko odnosa Federacije BiH i Republike Srpske. Mislim da je duboko pogrešno što se u senzacionalističkom patriotizmu svaka afirmacija Republike Srpske povezuje sa osporavanjem najveće sramote – a to su zločini u Srebrenici. Tu možemo napraviti analogiju sa besom koji izaziva revizija istorije koju čine vlasti u Hrvatskoj u vezi sa Jasenovcem. Ukoliko potpuno opravdano insistiramo na poštovanju žrtava ustaških zločina, nemamo pravo da relativizujemo žrtve u Srebrenici. Primetićete da u oba slučaja manipulacija počinje brojevima.
Šizofreno je dakle da predsednik Vučić jasno iskaže potrebu da se pokloni pred žrtvama u Potočarima, a da zatim imate Šešelja koji će u nekoliko tomova svojih pisanija na Happy televiziji osporiti da se tamo desio bilo kakav zločin.
Logično je zato da se upitam da li je ta lišenost svake odgovornosti za emitovane sadržaja ipak „uslovna sloboda“. Da li Happy treba da bude „patriotski ventil“ gde će možda deo razočaranih birača moći da čuje i neguje stare srpske običaje o nepobedivom nebeskom narodu iz devedesetih u jednom polušaljivom kafanskom raspoloženju. To vam je kao da imate čađavu mehanu gde možete da srbujete do mile volje (do fajronta), da budete potpuno politički nekorektni, da oko vas šetaju polugole starlete i na ekranima puštate porniće u podne. Neka medijska Tihuana. Ipak mi se čini da TV kanal sa nacionalnom pokrivenošću ne bi mogao da ima taj luksuz. Za vlast, ovakav program predstavlja nekakvu medijsku štaku, gde se oslanjate na klizavom terenu koketiranja sa ekstremnim nacionalistima.
Na istom kanalu, danima je najavljivano gostovanje predsednika Vučića, gde su tema bili međunarodni odnosi, ali i dašak senzacije „ostavka Aleksandra Vučića“. Da bi tenzija bila još veća, neposredno pred gostovanje, u „Parovima“ je inicirana velika frka. U ćošku ekrana stajala je najava za „Ćirilicu“: Aleksandar Vučić o platama, penzijama i svojoj ostavci.
Napetost se osećala u vazduhu. Conjo je insistirao da dobije dva ormara, Izabela je plakala u tajnoj sobi. Neko je polomio stvari u ostavi i cepao posteljinu.
Odluka produkcije uznemirila je parove, Vila se tresla od međusobnih sukoba. Ukinuto im je spavanje i žurka-panika. Ratko (ali ne onaj deda iz Haga) podržava odluku produkcije, dok je Izabela bila u suzama.
Učesnici pojedinačno ustajali i obećali da će se popraviti – Parovi su se još jednom provukli kroz iglene uši. Situacija se umirila!
Bilo je vreme za Predsednika.
