Kad bi bilo istina ono u šta mnogi naš čovek duboko iskreno veruje, a to je da se ceo svet vrti oko Srbije i da se sve na ovom svetu dešava nekako zarad Srbije ili nečega u njoj, onda bi se moglo posumnjati da su Hašim Tači i društvo u tajnoj koaliciji sa Vojislavom Koštunicom. Naime, ne čini li vam se da sve ovo što se ovih dana događa oko proglašenja virtuelne države Kosovo koja, gle, postoji i deluje u stvarnom, opipljivom prostoru i vremenu, za razliku od stvarne države Srbije koja, gle, na Kosovu postoji samo u virtuelnom prostoru… uh, sad sam baš zapetljao; resetujem rečenicu: dakle, ne čini li vam se da sve to nekako ide naruku Koštunici – o veselom Nikolić Tomislavu da i ne govorimo, njegovo se prisustvo i politička korist podrazumevaju gde god ima kakve srpske nevolje i nesreće – jer u prvi plan istura „kosovsku traumu“, kao jedino preostalo političko utočište Vojislava Koštunice? A taman što je bio propao duboko u procep između dvojice predsedničkih superfinalista, i to propao do nevidljivosti…
Hm, nadam se da se još sećate da smo imali predsedničke izbore, i to pre ciglih petnaestak dana?! Te je izbore dobio Boris Tadić, onaj mladoliki čovek koji ovih dana svakome ko želi da ga sluša mantrički ponavlja kako on – a sa njim valjda i zemlja Srbija – nikada neće odustati od Kosova, i nikada neće odustati od Evrope (što je sofizam dostojan diplomatskog detinjeg odgovora na smaračko pitanje da li više voli mamu ili tatu). Mnogi kažu da je baš na toj oportunističkoj formuli Tadić i dobio izbore. Ima u tome istine, kao što tek ima istine u tome da je to slatkorečivo kosovoevropanje mnogo više lepuškasto zvučeća floskula nego bilo šta „što se jede“. Nešto, dakle, kao ljuštura za Ništa, kao nabubreli omot bez sadržaja, kao maketa knjige iz onih kičastih „komplet spavaćih soba“ iz neverovatnih, bajkovitih sedamdesetih: na koricama knjigolikog plastičnog objekta piše, recimo, „F. M. Dostojevski“, ali unutra nema ničega, ni zločina, ni kazne. Samo poneki idiot u blizini.
Pa dobro, znali smo da će biti tako, da će odmah posle izbora uslediti kosovski krešendo. U ovoj se situaciji Tadić ponaša u skladu s pravilima oportuniteta koja je usvojio, i koja rafiniranijim ukusima s razlogom nisu baš mila, ali bez kojih svakako ne bi dobio izbore. Sve je to povremeno dosta gadno za gledanje i slušanje, nema šta. Tome zahvaljujući, evo kako se javlja sve više glasova onih koji su ionako smatrali da za Tadića ne treba glasati u drugom krugu, jer da nije dovoljno „čist“, i koji sada osećaju neku bizarnu potrebu da trijumfuju: jesmo li vam lepo govorili?! Eto kako vas „vaš Tadić“ izdade i prodade na prvoj krivini… To je, međutim, puko koješta. Najpre, niko razuman nije imao iluzija glede Tadićevog političkog lika, sa svim ogromnim rupama u njemu. I sam sam glasao za Tadića znajući da će mi se isti smučiti već posle tri dana. Pa dobro, da li mi je onda žao što sam utrošio svoj dragoceni glas na njega? Taman posla. Evo i zašto.
Glavni problem s našim samoproglašenim „doslednjacima“ je u njihovoj sasvim promašenoj metodologiji. Oni najpre zamisle „kako bi nešto trebalo da bude“, onda to uporede s onim kako jeste, i zaključe – ovo je bezveze; glasajući za T. glasao si za to da stvari budu „bezveze“. Taj pogled na stvari principijelno je u redu, ali zamire negde s prolaženjem adolescencije. Sazrevajući, usvajaš i malo drugačiju metodologiju, što u ovom slučaju znači da upoređuješ ovo tadićevsko „bezveze“ sa stanjem koje bi nastupilo pobedom Nikolića. A šta bi nastupilo? Najpre, Srbija bi bila duboko osramoćena izborom takvog čoveka za predsednika, i na nju bi bilo gledano kao na zemlju – beznadežan slučaj. Nikolić bi, čak i ako on sam to ne bi želeo, po defaultu bio izolovan kao onomad Kurt Valdhajm, s tim da Srbija ipak nije Austrija, jer nema ni njene pare ni njen prilično lagodan međunarodni položaj. „Antikosovski lilihip“ u vidu ubrzanih evrointegracija mnogo bi teže bio ponuđen, i ama baš nikako ne bi bio prihvaćen. Nikolić i Koštunica mogli bi da uplove u srećan izolacionistički politički brak, bez da im iko legitimno prigovori da kradu većinsku volju Srbije. Ambasadori ne bi ovih dana bili povlačeni „na konsultacije“, nego bi verovatnije došlo do prekida diplomatskih odnosa bar sa nekoliko ključnih zemalja. Srbija bi bila zemlja bez ikakve šanse, samoosuđena na dugoročno tavorenje i truljenje.
S legitimitetom sveže izborne pobede, Demokratska stranka može dosta brzo da zatraži odlučno dža ili bu glede evrointegracija (v. indikativni subotnji intervju „Blicu“ Dragoljuba Mićunovića, čoveka koji obično ne priča napamet), jer ako to ne bi učinila, ni od nje, bogme, ne bi ostalo mnogo: jedan DSS već imamo, hvala lepo. S tim izbornim legitimitetom, Demokratska stranka može da tvrdi da govori u ime proevropske većine u Srbiji, jer ona to, uostalom, i čini: svako ko je glasao za Tadića morao je znati da glasa za opciju „idemo u EU, sa Kosovom ili bez njega“ (mada ćemo nastaviti da naričemo nad Pokrajinom, što je pravo koje nam niko ne osporava), i to ne treba mistifikovati – to je naprosto jasno kao dan. Da smo dopustili da pobedi Nikolić – što bi se lako dogodilo, da su „bojkotaši“ bili samo malo ubedljiviji; srećom, nisu mogli to da budu – duboki čabar bi bio jedina izgledna opcija Srbije, i to posve legitimisana „većinskom voljom građana“, sve zbijenih i zaljuljuškanih u horskom pevanju koj’ da mi uzme iz moje duše Kosovoo…
Dobro, da li ja to tvrdim da Tadić neće opet nešto da zabrlja? Taman posla, znamo čoveka, zabrljaće ako li mu samo pružimo priliku. Ali, istina je još nešto: svojim smo mu glasom dali i priliku da ne zabrlja!
