Ako ste Srbin, Srpkinja ili Srpče, a ovih se dana/godina osećate nekako glupo, ne sekirajte se: to je, u vašem slučaju, sasvim normalna stvar, nešto takoreći „na naučnoj bazi“. Srbi su, naime, proglašeni u proseku najmanje inteligentnim narodom u Evropi! Ovo barem ako je verovati Ričardu Linu, penzionisanom profesoru Alsterskog univerziteta i čoveku koji se decenijama bavi istraživanjima glede IQ čitavih nacija, rasa i polova, a što mu je priskrbilo sve moguće kvalifikative stručne i vanstručne javnosti – od genija i odvažnog rušitelja „politički korektnih“ naučnih tabua, preko nebuloznog šarlatana koji je bezbeli nasrnuo golom glavom na mokru čarapu, pa do opasnog rasiste sumnjivo bliskog nacističkim „rasnim“ bulažnjenjima. Ima i onih koji su skloni da iskombinuju pomenute ocene kada opisuju Linov bizarni eklekticizam u kojem se ležerno mešaju nesporni naučni uvidi, relevantna istraživanja i podaci sa nedokazanim pretpostavkama, proizvoljnim metodološkim improvizacijama ili apsolutno nedopustivim uopštavanjima.
O čemu se radi? Lin je obnarodovao, a londonski Tajms preneo nekakvu „tabelu“ evropskih nacija po visini prosečne pameti: na toj su listi najbolje stojeći Nemci i Holanđani (IQ 107), slede Poljaci, Šveđani, Italijani, Austrijanci etc. Srbi drže fenjer sa IQ 89, Hrvati su tek za stepen iznad, a na dnu tabele se nalaze i sve druge balkanske zemlje, ali i Portugalija, Francuska (sic!) i Litvanija. Izgleda da košarkaške nacije, po Linu, ne krasi baš raskošna pamet… Tjah, čudna mi čuda, svačega na ovom svetu ima i svašta novine pišu (to Srbi bar dobro znaju!), ali ovih se dana ipak digla kuka & motika u odbranu srpske pameti od uvreda drskog Irca: jes’, ti će nam kažeš! I sve bi to bilo sasvim u redu samo da vrsta i „kvalitet“ ovdašnjih javnih reakcija nisu bili takvi da su, avaj, pre dokazivali nego osporavali Linovu nesrećnu paranaučnu konstrukciju… Našlo se tu, čemu kriti, i urnebesno zabavnih momenata, poput onog kad je novinar Politike srpskog pisca i nobelovca Ivu Andrića posthumno „unapredio“ u Srbina, ili kada je inače zdravo besna novinarka NIN-a londonski „Tajms“ – tu majku svih dnevnih novina – proglasila nedeljnikom. Razume se da ti slobodni lupinzi ne dokazuju kolektivnu srpsku glupost, nego samo to da u Srbiji svako može da nadrnda po tastaturi prvo što mu padne na pamet, i da će se već naći neko da mu to objavi.
Kolektivne gluposti nema, baš kao ni kolektivne pameti, ali neozbiljnost, besprincipijelnost i površnost „uvređenih“ reakcija ipak se lako razaznaju, i trebali bi da nam budu mnogo važniji nego neki Ričard Lin i njegove tabele, zato što nam te i takve reakcije – a ne penzioner iz Dablina – govore tako mnogo o „nama“. Najpre, bilo je veoma malo (i to tek veoma ovlašnog i stidljivog) ukazivanja na to da ovakva „rangiranja“ nacija popločavaju put u pakao bez obzira na svoje „rezultate“, dakle, da su ona krajnje sporna po sebi, a ne zato što u njima baš čestiti Srblji ispadoše najgluplji. Tako su sve gnevne strelice ka Linu upućivane iz pozicije Povređenog Narcisa koji onda – pozivajući se na slavne junačke podvige i znamenite pojedince, obaška i na snagu lokalne Mense – dokazuje kako Srbi, eto, nisu glupi, nego zdravo pametni… Iščitavajući poruke takvog jezika, zaključićemo da nije, dakle, nevolja u ovakvom „tabeliranju“ nacija, nego u srpskom plasmanu na tabeli. Kada imate posla sa ovakvim etnocentričnim umovanjem, vrlo bi se lako, bez većeg rizika da pogrešite, mogao simulirati drugačiji razvoj događaja: šta bi, naime, bilo da je isti taj „kontroverzni“ Lin, po istoj misterioznoj metodologiji, objavio da su Srbi najpametniji Evropljani? Pa ništa, osim što ga naši vrli komentatori ne bi nazivali rasističkim ludakom nego genijem koji je konačno vascelom svetu obznanio ono što Svi Mi ionako već oduvek znamo… E, to je ono patološko mesto našeg „normalnog“ javnog diskursa na koje treba ukazivati, a za ekscentričnog Lina ćemo lako.
Bajdvej, čak i kada nema rasističkih primesa i kada nije kolektivno, puko numeričko „merenje pameti“ je krajnje diskutabilna rabota: ljudska je pamet ipak malo isuviše složena i zakučasta stvar da stane u ono nešto prirodnih brojeva, pa se vi izvolite rasporediti… Čovek se, dakle, izdiže iznad proseka samo svojim izuzetnim životom i delom – sve drugo je koješta. Mediji su ovih dana, povodom Linove liste, iskopali odnekud stanovitog Uroša sa Banovog Brda, „zvanično najpametnijeg Srbina“ i „jednog od najpametnijih ljudi na svetu“, a sve to otuda što je ovaj kadgod rešio nekakav zaguljeni engleski IQ test. Mediji se inače povremeno sete veselog Uroša pa ga iscimaju za ovo ili ono, a čini se da ni Urošu nije mrsko da se, onako sav važan, povremeno slikne za televiziju, da ga vide šurnjaje i snaje iz unutrašnjosti: baba Roso, eve ga naš Urke! Kvaka je, jakako, u tome da je naš Uroš zapravo jedan sasvim običan čovek (što nije ništa loše i ne boli!), nije napisao ni Zločin i kaznu ni Budenbrokove, ni Zlatno runo ni Seobe, nije komponovao Petu simfoniju a vala ni prethodnih četiri, nije otkrio lek protiv neke gnusne boleštine, nije bio centar u Lejkersima ni solo gitarista u Brejkersima, nije zaradio sto milijardi dolara na softveru, nije hodao po Mesecu, nije snimio Psiha. Čovek, doduše, pokušava da nešto slikucka i pisucka, ama to ne prevazilazi hobistički nivo. Ukratko, naš obični komšija, ni po čemu stvarnome izuzetan, vaš i moj brat. I to je ta prava, prozaična istina o pameti, ličnoj i kolektivnoj: ona vredi samo kad se pametno upotrebi; nevolja sa Srbijom i izvor njene zaostalosti u tome je što se ovde takva upotreba pameti isuviše retko dešava.
