Svojevremeno mi je jedan nemački informatički stručnjak rekao kako nema nikakav problem s tim što Gugl i Fejsbuk imaju sve njegove podatke, jer je siguran da ih oni neće deliti dalje već će ih koristiti za svoje potrebe, kakve god one bile. Bilo je dosta cinizma u tom stavu, ali nije bio neiskren. Ako živimo u vreme kada nije moguće sačuvati lične podatke, onda je bolje da ih nema svako, a tih par servisa ćemo nekako da iskontrolišemo.
U to se nikako ne uklapa vest da su podaci više od petsto miliona korisnika Fejsbuka pronađeni na hakerskim sajtovima, imena, pasvordi, adrese, brojevi telefona, sve što čini identitet čoveka u 21. veku. Ti podaci dovoljni su da se neko loguje po svim mogućim sajtovima i predstavlja kao vi, nebitno iz kog razloga. Ili da zaviri u vaš digitalni život, sazna šta ga zanima i onda od toga napravi neki profit. Jedno je kada to radi Fejsbuk, koji se ipak može naterati da poštuje neke propise, drugo je kada to radi neko van svake kontrole.
Sada u Fejsbuku tvrde da se radi o provali staroj nekoliko godina, navodno iz 2019, da je ta rupa odmah zatvorena i da je reč o „starim“ podacima. To bi bilo prihvatljivo da su svi korisnici u međuvremenu promenili adrese i brojeve telefona, što nije realno. Posle ove provale korisnici Fejsbuka osećaju se nesigurno, otprilike kao da vam neko kaže da postoji duplikat vaše platne kartice u nečijim rukama i samo je pitanje kada će taj da je upotrebi.
Eksperti savetuju svima da unaprede sopstvenu „higijenu podataka“, odnosno privatnosti. Razni su saveti; možda je najpraktičniji onaj da ustanovite super sigurnu imejl adresu, koja će vam služiti samo za najvažniju komunikaciju sa bankom i državnom administracijom i koju nećete koristiti ni za kakva druga prijavljivanja, čime ćete izbeći da vam se tamo nagomilaju reklamne i prevarne poruke. Takođe, savetuje se da ne čuvate pasvorde u brauzeru, da ne koristite mobilni telefon kao rezervni kontakt za promenu pasvorda i da uvek pravite bekap, i to ne samo jedan. Sve to zvuči veoma logično, ali i krajnje neudobno, jer su pomenute nesigurne opcije nastale da bi nam bilo konformnije.
Bolja opcija, kažu, mogla bi da bude prepoznavanje lica od strane servisa kojima pristupate. Ne bi bilo potrebe da ukucavate pasvord i da ostavljate brojne podatke o sebi Guglu ili Fejsbuku, dovoljno je da tamo pohranite svoju biometriju, od koje hakeri nemaju previše koristi, jer mora da se poklopi sa živom osobom koja pristupa.
To ne rešava pitanje bezbednosti kada se hakeri domognu vaše biometrije, kao što su pokupili ove podatke sa Fejsbuka. Ali ste ipak mnogo bezbedniji jer je neophodno da se lično pojavite pred kamerom za identifikaciju, dok šifru može da ukuca svako ko je zna.
S druge strane, pasvord je tehnološki kudikamo jednostavniji, biometrija zahteva mnogo bolju internet vezu, morate uključiti kameru i onda se pitati da li su je hakeri preuzeli pa vam vire u prostor, a na kraju svega, potreban vam je i rezervni sistem kada biometrijska kontrola podbaci iz tehničkih razloga, a to su opet lični podaci i lozinke.
Dobra strana je i što vas neće pustiti da komunicirate sa svetom kada ne ličite na sebe.
