Levi taster desni džep

Šta je zajedničko Brazilcima, Turcima, Poljacima, Rumunima i Slovencima? Recimo da svi vole fudbal i da su u tome mnogo uspešniji od nas. To, ipak, nije ono što ih okuplja za potrebe ove rubrike. Pažnju nam je privukla njihova sklonost ka džeparenju, odnosno talenat da kad to rade ruku zavuku dosta duboko. Još neobičnija je njihova tehnika. Umesto da se privijaju uz žrtvu u javnom prevozu, na stadionu ili u kakvoj sličnoj gužvi, oni deluju iz daljine, najčešće sa drugog kontinenta. Naravno, reč je o internet džeparenju, odnosno sajber (kiber) kriminalu.

Provaljivanje šifri i obaranje sistema nije izum zemalja u razvoju, ali pokazuje se da se tamo izuzetno dobro prima. Dva su razloga: prvo, svetska pamet ravnomerno je raspoređena, te talenata ima u svakoj zabiti, drugo, u svaku zabit stigla je kompjuterska revolucija i internet, tako da se taj talenat može unovčiti. Tamo gde nema dovoljno legalnih i pristojno plaćenih poslova za vešte kompjuteraše, oni se okreću kompjuterskom kriminalu. Za razliku od „starog“ (zamalo da kažem i „dobrog“) organizovanog kriminala, ovaj je u velikoj meri individualan. Ili ga praktikuje pojedinac ili grupica od tri, četiri osobe. Sledeća osobenost je da su počinioci veoma mladi, često maloletni, mada se njihova gramzivost razvija sa godinama. Poslednja karika za uspeh u ovom poslu su nedorečeni ili nepostojeći zakoni i nesnalažljiva i neinformisana policija. Pomenute zemlje, uglavnom, svojim kiber-delinkventima „nude“ izvanredne uslove.

Meta njihovih napada su banke, kompanije koje posluju na internetu i neoprezni pojedinci. Banke, zbog svoje tradicionalne inercije, ne prate na najbolji (najbrži) način razvoj sistema i softvera za zaštitu. Pojedinci, opet, lako nasedaju na ponude koje su „suviše dobre da bi bile istinite“. Rumuni su, recimo, specijalisti za nuđenje tehničke robe po odličnim cenama, sve na internetu, naravno. Onoga trenutka kada mušterija plati (unapred), sve ispari, pre svega novac lakovernih.

Firme su najčešće meta ucena. Iznuđivač ih obavesti da moraju da mu uplate određenu sumu novca, inače će njihove dobro čuvane poslovne informacije objaviti. Da nije u pitanju prazna puška, dokazuje se davanjem žrtvi na uvid „mustre“, odnosno podataka koje zna samo usko rukovodstvo, a koji su očito maznuti iz sistema. Bezobrazniji vole i da privremeno preuzmu sistem, čisto da pokažu ko je „gazda“ i da priprete da bi isto mogli da urade u nekom za firmu kritičnom trenutku. Osim ako ih se ne odobrovolji nekom lepom cifrom, naravno. U ucenama, navodno, prednjače sajberkriminalci iz Rusije.

Postoji i takozvana „nigerijska šema“, odnosno klasična prevara gde se žrtvi nudi da uz masnu proviziju pomogne prebacivanje velike sume novca iz neke afričke zemlje. Naravno, treba da se učipi plaćajući „sitne“ administrativne takse, što je jedina lova koja u priči postoji. No, to nije autohtona internet prevara, postojala je i ranije u formi pisama, potom faksova. Verovatno je sada, nakon interneta, na redu SMS.

Naravno, na sajber džeparoše ne gleda se blagonaklono. Rumunija poslednjih meseci beleži naročite uspehe u hvatanju onih koji internet koriste za krađe i prevare, na šta je obavezuje i kandidatura za ulazak u Evropsku uniju (2007). Tamo gde takve motivacije nema (Brazil), „biznis“ i dalje cveta, a pripomažu i hakerski časopisi koje je nemoguće zabraniti. Stoga je savet svima koji bi da zaplivaju komercijalnim internetom, pre svega kao kupci koji koriste prednosti ove mreže, da obrate pažnju na „ajkule“. Čega nema inače, nema ga ni na internetu, sem u mašti, naravno. A ako ste baš zapeli da finansirate slatke zablude, nemojte odmah da se zalećete na najveću i najskuplju.