Naš najistaknutiji arbanolog Kosta Čavoški sažalio se na Nebojšu Čovića i dao mu nekoliko saveta kako da malo bolje vređa sagovornike. Čović je imao plemenitu i razumljivu nakanu da uvredi Milovana Drecuna, ali ga je omelo, tj. Čovića, nepoznavanje tuđica i statistike! Kao čovek koji zna više, i o tuđicama i o uvredama, Čavoški čisto pedagoški i ljudski kori potpredsednika Vlade – da bi se uspešno vređalo mora se nešto i znati, ko nije vičan da vređa iz glave pri ruci mora imati rečnik i statistički godišnjak: „Da je malo bolje upućen u značenje tuđica, Čović bi morao znati da reč ‘mediokritet’ i nije baš toliko uvredljiva, te da bi ona za njega bila čak i laskava reč ako bi neko bio spreman da mu je uputi. Ona označava osrednju sposobnost ili zlatnu sredinu između beskrajne gluposti i vrhunske mudrosti. A takvom osrednjom sposobnošću ne raspolaže skoro polovina čovečanstva. I kako osrednjost uopšte može biti uvredljiva u masovnim društvima današnjice u kojima su nestali duhovni gorostasi, pa se sve svodi na prosečnu, mediokritetsku meru?“
Kako su duhovni gorostasi izumrli? Pa upravo ovi redovi Vas pobijaju, g. Čavoški! Iako niste lingvista, reč „mediokritet“ analizirali ste bolje nego iko u Srba, stručnjak ste za arbanaško pitanje a ispoljavate takav dar za antropologiju, sociologiju, matematiku! Za mene ste Vi gorostas savremenog doba, i ako Vi uzimate za pravo da prenebregnete svoj rang, mi koji se nadahnjujemo Vašim tekstovima u „Glasu“ nemamo pravo da se u toj stvari sa Vama složimo!
Ako bude umeo da uči od Vas, Čović će slistiti Drecuna. Istorija će Vas upamtiti kao utemeljivača arbanologije i kao fanatičnog sledbenika Stevana Sinđelića (Tanaska Rajića? ko beše pucao u barut?), za mene ste majstor besedništva! Niste se zadržali samo na otkriću da reč „mediokritet“, nije „baš toliko uvredljiva“ nego ste tobože usput natuknuli da bi ta reč za Čovića bila čisto laskanje. Kad pogledamo skalu koja na jednom kraju ima vrhunsku mudrost a na drugome beskrajnu glupost (glupavost), jasno nam je gde prebiva potpredsednik Vlade. Ako se bude trudio i dolazio na dopunsku nastavu, Čović će jednoga dana moći da kaže sebi: „Trudio sam se, mučio, ali, eto, isplatilo se, i ja najzad postadoh mediokritet.“
U stvari, meni izgleda da je potpredsednik Vlade već uznapredovao jedan milimetar: kad su naši rukovodioci sa doskorašnjim srpskim dušmanima pregovarali o Preševskoj dolini, napisali ste da su (ne dušmani, nego ovi naši!) ili glupi ili naivni, ako već nisu i jedno i drugo. Neko ko je, dakle, bio ili nedotupavan ili lakoveran, ako već nije bio i jedno i drugo, uspinje se ka zlaćanoj osrednjosti. Naravno da mora još mnogo da se trudi, mnogo toga mora tek da nauči, titula mediokriteta i pravo, dokazano mediokritetstvo nisu isto, i ne idu uvek zajedno, ali se Čović od miliona plitkoumnika ipak, ipak odvojio toliko da bi mu neki poltron ili neki cinik mogao dodeliti laskavo zvanje mediokriteta.
&&&&&
Kak hudožnjik hudožnjiku, kao doktor doktoru, Čavoški Čoviću pomaže da se ovaj koliko-toliko razvije kao polemičar. Ama je to veština koja će potonjemu valjati jedino kad se sukobi sa sunarodnikom. Jer jedino Srbin Srbinu ima šta da kaže, sa arbanaškim bandama i njihovim vazalima Amerikancima nema razgovora! Čovića je Čavoški zimus baš muški ismejao i ispreskakao primetivši da ovaj zemlju brani hartijom i mastilom, stvarno, g. Čoviću, ko Vas je ovlastio da toliko škrtarite kad su u pitanju krv i džebana!? Udrite po njima muški, bejte s njeba pa vragam, jesmo li mi uopšte imali istu lektiru?! Pasti, poginuti, dati život, položiti život, stradati u borbi za, pasti na braniku, pucati u barut – vi ste kroz to gradivo prošli kao ker kroz rosu! Sa neprijateljem nema pregovora (sa prijateljem ih takodje nema, nema potrebe), ergo, nema pregovora, ni sa kim, to bi svaki, ma i potencijalni mediokritet trebalo da zna! Svoju vojnu, političku i naročito ekonomsku nadmoć Srbija mora smesta da kruniše tako što će svetu zemlju u veličanstvenom blickrigu očistiti i od stranog zavojevača i od nezahvalnih Arbanasa kojima je vekovima pružala nužni smeštaj!
Usled pomanjkanja duhovnih gorostasa u Narodnooslobodilačkoj borbi stradaće mnogo mediokriteta, kako naših tako i arbanaških, kako naških tako arbanaških, ali čim uradimo to što se mora uraditi, g. Čavoški – koji će iz borbe izići sa lakom prostrelnom ranom i činom kapetana prve klase – opet će pisati za „Glas“. Kad Arbanasa više ne bude objasniće nam zašto ih je on jedini tako zvao, obelodaniće kako je doznao da ste Vi, g. Čoviću, američki kandidat na srpskim predsedničkim izborima. Vi ćete usled toga propasti već u prvom krugu, g. Čavoški će biračima odati ko je antiamerički kandidat, i taj će biti predsednik. Vi ćete biti niko i ništa, ali će Vam u neku ruku biti bolje nego danas, nećete morati da držite jezik za zubima!
Upravo to vam je i upravo tim rečima profesor Pravnog fakulteta poručio u krešendu „Ličnog stava“, ali – dok stvari stoje ovako kako stoje – g. Čavoški kao najhrabriji živi Srbin možda i nema pravo da bude pristojan.
