Lepše je s opštu kulturu

Nije bilo tako davno, sećate se, kada je g. Palma, ugledni gradonačelnik Jagodine i ključni pogonski faktor (šifra: traktor) svih srpskih vladajućih koalicija, bubnuo nešto u stilu kako su mu svirali na uvce baš svi koji nešto znače, osim onih Mocarta i Betovena, jer da je bio još mlogo mali kad su oni, je li, harali estradom… Mada se Palmotije kasnije vadio da se samo zezao (da vam kažem: nije isključeno, šeret je to), njegov je retorički dragulj bio predmetom sveopšte sprdnje zato što je nekako ispalo da nema ni najblažu predstavu u kom su stoleću živeli i komponovali ti Mocarti i ostali Betoveni, a kamoli da bi o njima znao štagod drugo (osim da je to tamo nekakav „ciguli miguli“ pogodan jedino za dane žalosti, znate ono kad umru Drug Tito ili patrijarh). Ukratko, presuđeno je aklamacijom da Palmi fali „opšta kultura“ a to je, je li, nedopustivo u našem inače naprednom i prosvećenom društvu.

Opsetih se ove uvrnute epizode s Palmom zarad jednog sasvim svežeg primera nekako „suprotnog“ predznaka. Na Departmanu za filozofiju (u, jebote – departman?!) Filozofskog fakulteta u Nišu zainteresovani klinci polagali prijemni ispit, deo kojeg je i „test iz opšte kulture“. Jedno od pitanja bilo je i: „Novi hit Jelene Karleuše u naslovu pominje biblijske gradove: a) Nazaret i Vitlejem; b) Jerusalim i Jerihon; c) Sodomu i Gomoru“. Pa ti, bato, seko, zaokruži ispravan odgovor! Priznajem, ja ne bih znao, mada su mi Sodoma i Gomora nekako najsumnjiviji…

U svakom slučaju, žalili se neki klinci i roditelji na takvo pitanje i kukali da to „nije nivo“ i da šta ima ko da zna Karleušine pesme da bi jednog dana bio filozof, ili bar srednjoškolski profa; pukla brukica okolo, raspisale se i novine (v. Blic od 11. 7. 2012), evo se i dekan fakulteta zgrozio i rekao da će da ispita stvar, ali da je protiv toga i da to nije trebalo, jer da od dece treba očekivati da znaju Platona i Aristotela, a ne tamo neku Karleušu. U redu je to, u neku ruku, mada ja još nisam čuo za tinejdžersku žurku na kojoj se pevaju Platonovi i Aristotelovi greatest hits.

O čemu se ovde radi, i ko je tu u celoj priči „nekulturan“? Bilo bi lepo da ima nekog lako isporučivog jednoznačnog odgovora, ali ne bih rekao da je tako. S jedne strane, imamo problem bornirane „visoke kulture“ (najizraženiji, dakako, baš u akademskim institucijama) koja sve što spada u nekakav popkulturni registar smatra nižerazrednim i nerelevantnim, nečim što samim tim ne može spadati u fundus „opšte kulture“, dakle onoga što bi načelno morao poznavati svako ko pretenduje na status obrazovanog i prosvećenog, ergo kulturnog čoveka. Ako to dosledno i doslovno ispratimo, ispada da se može biti kulturnim bez ikakvog znanja o bar ključnim pesmama Rolingstounsa, o najboljim skečevima Montipajtonovaca, o Zvezdanim stazama, Alanu Fordu ili o ikonografiji panka ili grandža? Pa, može li? Naravno da ne može, ni u ludilu! „Popularna“ kultura naprosto je legitiman i neodvojiv deo savremenog kulturnog bogatstva i novog nasleđa.

Priča, međutim, ima i drugu stranu. Jelena Karleuša, jbg, nije ni Džeger ni Džon Kliz, štaviše, nije ni Toma Zdravković ni Esma Redežepova. Njen lik i delo svakako poseduju određenu vrstu fenomenološke zanimljivosti, ali teško da imaju neku inherentnu „estetsku“ vrednost. Nije to „ništa strašno“ niti treba na bilo koji način da je vređa i nipodaštava: ona ima svoje mesto pod zvezdama, i to je sasvim u redu. Što bi rekao Lala iz vica: „Lepo je to – ko voli“. Samo što onda to nužno znači da njene pesme ne mogu biti nesporni artefakt „opšte kulture“, da one nemaju taj potencijal, a da ga, na primer, imaju bezbrojne „kafanske“ tužbalice Tome Z. ili Nedelja Džeja R, na primer. Dakako, ovo je samo moja subjektivna (mada garantovano 100% tačna!) procena, a vreme je majstorsko rešeto…

Čini mi se da je ovo razlikovanje ravni stvar ne preterano zahtevna za razumevanje, ali verovatno grešim, jer me demantuje sopstveno iskustvo… Nije bilo davno kada se popularna JK bila oglasila nešto glede LBGT prava, i ja sam puna srca podržao njenu primerenu „intervenciju u javni prostor“, mada sam iskreno pripomenuo kako inače baš i ne držim do njenog glazbenog stvaralaštva. I šta je usledilo? U prvi mah na moju konsternaciju, a kasnije na silnu zabavu, napalo me i odovud i odonud! Jednima je bilo strašno da uopšte bilo kako i bilo u čemu mogu da podržim Tamo Neku Pevaljku i da se složim s njom kad je ona po definiciji Fuuuj, a drugi me opletoše da šta ja tu ima da se „distanciram“ od njene inače genijalne muzičke karijere i vaskolike kulturološki epohalne pojave, i da je to tako bedno građansko-elitistički s moje strane… Tako vam to ide kod nas: ili imate „strejt“ snobizam s njegovim dosadnim crno-belim svetovima, ili pak ovaj postmoderni, antisnobistički snobizam, koji vrednost tumači naprosto kao nešto-što-se-ne-sviđa-establišmentu (šta god „establišment“ uopšte bio, a najčešće nije baš ništa, samo umišljaj onih kojima je potreban kao retorički protivnik).

Treba li rezime? Jako je za pohvalu težnja autora tog niškog testa da u korpus „opšte kulture“ inkorporiraju i nešto što ne spada u opšta mesta i odavno kanonizovani civilizacijski prtljag, nego se stvara i živi ovde i sada, i to u jednom „neakademskom“, simbolički uniženom (estradno)muzičkom registru. Samo što je konkretan primer za to možda nesrećno odabran. A možda opet i nije: možda današnji klinci zaista i moraju da znaju da razlikuju Vitlejem od Sodome i Jerihon od Gomore – dakako, samo iz jevanđelja po Karleuši!? Ponekad prođem ispod nekog prozora iza kojeg bukti tinejdž-žurka u punom pijanom raspašoju; ubuduće ću pažljivije osluškivati šta pevaju, čovek svugde može nešto da nauči. A opšta kultura, braćo & sestre, to vam je jedna stvar u stalnom, doživotnom previranju; „konačan spisak“ njenih sastojaka ne postoji, i nikada neće postojati. Ali baš kao takva nasušno nam je potrebna, mada se fakat ne sipa u traktor.