Lenonov sokak

Teško je verovati da iko normalan može nemati pametnija posla od toga da mašta kako će se po njemu jednog lepog dana zvati nekakva ulica ili trg; ova vrsta posthumnog priznanja, naime, nekako izmešta laureata iz grupe Običnih Smrtnika u neku „višu“ klasu, sklonu simboličkoj besmrtnosti. Koja se, avaj, obično takođe pokaže manje-više smrtnom, jer nas iskustvo uči da svaki pokojnik koji „dobije“ ulicu može isto tako i da je „izgubi“, uglavnom tako što se promeni konstelacija dominantnih društvenih vrednosti među živima. No, ako je fasovanje ulične table sa tvojim imenom na njoj društveno priznanje zbog neke vrste zasluge, onda je gubljenje tog laskavog statusa, po neumoljivoj logici stvari, neka vrsta krivice: nešto poput naknadnog isplivavanja neke impresivne biografske prljavštine koju je rahmetlija uspešno sakrivao dok je to bilo u njegovoj moći. Ako, naime, ne bi bilo posledica nekog zapanjujućeg Naknadnog Otkrića, ovakvo bi „detronizovanje“ bilo tek iživljavanje nad pokojnikom, tj. neka vrsta socijalne nekrofilije.

Da je žestok predratni momak Blagoje Parović, španski borac, mogao znati da će jednom dobiti, pa izgubiti „svoju“ ulicu, možda bi i odustao od lomatanja po Espanji: „za.. bi ti to, bolje da hranim kvočke po dvorištu i zurim u Svoja Posla, nego da me jednog dana bacaju u đubre“! A predmetnom se Blagoju upravo to dogodilo ovih dana, u novosadskom naselju Liman II: ulica s njegovim imenom sada se zove Ulica Džona Lenona. Sva sreća da u Novom Sadu, Beogradu i ostalim našim gradovima ne postoji ulica Džordža Orvela, koji se takođe borio u Španiji protiv frankista, ali bogami i protiv Staljinovih sovjetoida (v. Kataloniji u čast): ko zna, možda bi i njega razuličili?

Treba reći da je Liman u Novom Sadu ono što je Novi Beograd za glavni grad: socrealistička naseobina natprosečno prenapučena likovima sa „izraženom bezbednosnom kulturom“, svakovrsnim ilijačvorovićima i udbašima-volonterima, aktivistima Patriotskog saveza i ostalim dražesnim stvorenjima koja znaju da Neprijatelj Nikada Ne Spava jer bi to bio čist gubitak vremena neophodnog za Rovarenje, Vršljanje i Podrivanje; setite se, recimo, onih umilnih bapsko-dedačkih likova koji su, nekako u suton sramne Ševeninžaninove ere, patriotskim kišobranima kineske bofl-proizvodnje nasrnuli na izdajničku TV-ekipu koja ih je snimala kako entuzijastički stoje u podugačkom redu za ulje, prkoseći Novom svetskom poretku s čuvenim Klinktonom na čelu: e, bilo je to na Limanu! Otuda je logično da je i skromna svečanost glede „puštanja u promet“ Ulice Džona Lenona izazvala omanje demonstracije uvređenog komšiluka: „Ko je taj Džon Lenon?“, „Zar ulicu nije mogao da dobije neki Srbin?“, „Lenon je drogeraš koji se drogira i on nam ne treba“, „I Bilu Klin(k)tonu dajte ulicu u Novom Sadu“, „Imamo mi naše pevače, šta će nam narkoman“, „Stavite naše ljude“ (v. „Dnevnik“ i „Glas“, 9. 12. 2001). Jakako, dijagnoza je ovom tito-slobističkom mutantizmu odavno postavljena, a terapija je beznadežna: na fronclave ostatke ideološke zatucanosti iz doba titoizma nakalemljen je kržljavi smrdljevak „slobističke“ ksenofobije i ćiftinske paranoje prema Drugom koja je toliko monumentalno bedna da ne zaslužuje da se nazove čak ni bednim imenom nacionalizma. Ali, ti poliznačenjski jadni ljudi više zaista nikome nisu problem. Milošević je bio poslednji kojem su oni mogli biti kakva-takva „baza“: nestankom njegovog režima, a s njim i cele jedne višedecenijske paradigme, taj sloj slepih putnika iz Vremenske Kapsule postaje najmarginalniji deo društva; groteskno „držanje straže“ Slobi Slobodi po Dedinju (dok Čeda tiho radi pos’o…) bila je njegova labudova pesma. Ovo je, zato, priča o simboličkoj obznani oficijelnih vrednosti „nove klase“. A one, manje-više neizbežno, zauzimaju mesto nekim zatečenim vrednostima, istiskujući ih u limb nevidljivosti, ili pravo u pakao „nepostojanja“, službene poništenosti.

To što je Džon Lenon, jedan od heroja globalne pop-kulture druge polovine XX veka, dobio ulicu u Novom Sadu – kažu, prvu u kontinentalnoj Evropi – za svaku je pohvalu, makar kao stanoviti samoidentifikacijski iskaz „nove klase“ koja (i) time pledira za vaskoliku promenu kulturne paradigme, za dokidanje raznim totalitarnim ideologijama i ksenofobijom opterećenog „kulturnog modela“ (za koji će mnogi reći da se vuče Srbijom još od Vuka i njegovog već tada arhaičnog „narodnjaštva“) i za afirmaciju onoga „urbanog“ i „kosmopolitskog“, šta god to u raznim mogućim interpretacijama značilo. No, ova priča može imati i drugu stranu, u kojoj nije najbitniji lik „dobitnika“ nego „gubitnika“ u ovoj maloj limanskoj transakciji.

Nije da sam neki fan Blagoja Parovića – zapravo, Džon Lenon mi je kudikamo bliži, mada je prilično u pravu ono boljševičko zabadalo od Julie Burchill kada kaže da je, „polit’čki“, Lenon pre konfuzni middle–class melanholik sa „uduvanom“ zbrkom u glavi, nego working class hero; ali, to ionako možete reći za cca 99 odsto „angažovanih“ rok-muzičara, tih dozlaboga pretencioznih stvorenja s njihovim džebenim „uličnim instinktom“ na mestu suvislih (sa)znanja – ali bih ipak voleo da znam za šta je konkretno optužen, kad je baš njemu, od svih ljudi, „oduzeta“ ulica?

Ovde se, naravno, samo pravim naivan; nije problem u Blagoju P. nego u tome što se – u aktuelnoj retromodernizacijskoj pometnji današnje Srbije – nekome kao što je (bio) on ulica može oduzeti bez ozbiljnijih problema; čik, međutim, probajte da preimenujete, na primer, petrovaradinski Trg Vladike Nikolaja u, štajaznam, Trg Kurta Kobejna?! Sto mu gromova, bilo bi krvi do kolena (figurativno, nadam se)! Razume se, samo se igramo: ne mislim da bilo kome – bio on borac, pop ili pop-muzičar – treba stvarno „oduzimati“ jednom već „datu“ ulicu bez užasno jakog razloga, ali ako se to već čini, onda nas selekcija „ražalovanih“ neminovno upućuje na vrednosti koje propoveda Nova Klasa: u narečenom slučaju, bojim se da bi i Lenon i Kobejn – o crnom bratu Hendriksu da se i ne govori – bili na Blagojevoj strani!