Zamerio sam se bio, i to gorko, Tadić Borisu što je bez mog znanja, bez pitanja i naročito bez mog pristanka za školu na Palama dao dva miliona evra, a sad vidim da će Srbija nadmašiti sebe i da će prekodrinskoj rodbini darivati pet i po miliona evra, dobro, neće ni tamo baš sve opštine omastiti brkove, ali one u kojima živuju pretežno Srbi bogme hoće. Mojoj braći i sestrama po peru (ja ću svoje uskoro da bacim u trnje, gde mu je odvajkada i mesto) dovoljni su blagovest i blagovesnik tj. predsednik Srbije, ne kažu ništa o proceduri koja valjda prethodi tolikom milodaru! Je li to već neko odlučio, i ko je odlučio: „Izvinite, gospodine Predsedniče, ko zapravo stoji iza drage apstrakcije zvane Srbija, koja ustanova, koji deo državnog veleustrojstva zapravo poklanja novac građana Srbije, koji, gle, nisu svi čak ni Srbi?!“
Ovako ispade da će predsednik lično i personalno dodikovce častiti sa pet i po naših miliona, a Skupština, Vlada, Savet guvernera, Ustavni sud (koji bi se da sam ja nešto njegov sudija pozabavio ovim poklonom) naknadno će naći način da sve ispadne u skladu sa zakonom, ili će Skupština izglasati poseban zakon o predsednikovoj odluci! Pa je li u nadležnosti predsednika Republike da deli ordenje i poneko pomilovanje, ili predsednik drži državnu kasu u svojoj rezidenciji i sme da odvadi odatle kad god to smatra potrebnim i bogougodnim?
💰 💰 💰
Šta je sporno ako država kojoj pretiče pomogne građanima druge države, u čijim đulistanima ne cvetaju đulovi? Kako „šta“?!
Država najpre ne može imati višak, šta je ona, tecigazda, neko preduzeće, banka, kladionica?! Ništa ona nema što nije od svojih podanika uzela, ili što im nije uskratila: ono što prvosveštenik novog kulta zove viškom može biti samo razlika između onog što su zulumćari zamislili da iscede iz sirotinje, i onoga što se zaista nakupilo. Višak se rađa i iz onoga što je država trebalo da da stanovništvu, ili što je trebalo za njegovo dobro da potroši, a nije mu to dala, i nije za dobro domaćeg življa potrošila sve što je obećala.
Država dakle ne može da ima nikakav drugi višak osim čisto knjigovodstvenog, formalnog i numeričkog. Parazitska ustanova (svega nekoliko država je u simbiozi sa stanovništvom, sve ostale vidim kao parazite, op. aut.) koja je svog nesrećnog domaćina ovoliko iznurila ne bi smela da se razmeće kako je premašila plan eksploatacije i kako je svome domaćinu dala još manje nego što mu je sama bila obećala. Ali evo kako zbori naš prvozbornik i samozbornik: „(…) Svi konkretni programi su mogući, zahvaljujući tome što su Vlada Srbije, zaključno sa avgustom, odnosno građani, ostvarili za tačno milijardu evra bolji rezultat u budžetu od planiranog, pa imamo mogućnost da pomognemo koliko možemo.“
Kako Vlada, avgust i građani ostvaruju evre?! I kako to da su se zaustavili ni pre ni posle nego baš na milijardi? Kazne, globe, porezi, eto kako, nikad nismo bili suočeni sa tako maštovitim činovništvom, koje neumorno izmišlja nove dažbine, kupi novu ličnu kartu, kupi novi pasoš, kupuj nove tablice za kola svakih pet minuta, plati navodnjavanje njiva, iako u tvom ataru nema nijednog kanala, nijednog rova, nijednog šarampova, nijedne cevčice i nijedne kapi vode kojom bi useve poprskala država! Ti su mi državini prihodi svi jasni, imaš armiju nadzornika, kontrolora i izvršitelja, a ne daješ stanovništvu ono što mu pripada (meni na primer država ne daje pitku vodu, a moram da je plaćam kao da je božemeprosti čista i podesna za kuvanje i pravljenje limunade), i potkraj kolovoza se šepuriš kako si premašio plan, kako si nadmašio sebe i kako ti pretiče, ali ako ti trenutno (naizgled) i pretiče – Srbija je dovoljno prostrana, i dovoljno mnogoljudna, i mnogobedna da i te kako pametno i lako možeš na njenoj teritoriji da potrošiš tobožnji prebačaj!
Kako bih se osećao da je izborna volja ustoličila Mađara za šefa naše države, što Ustav dakako dopušta, i onda taj predsednik kaže kako će građanima Mađarske dati pet i po miliona evra, jer su to njegova braća, a čaša se naša i njegova u Srbiji ionako prepunja?! Ne bi mi bilo pravo, kazao bih mu: „Gospodine Zilahi, vi ste predsednik Srbije, a niste predsednik svih Mađara, gde god se oni skućili i skrasili! Imate vi kome da pomognete u Srbiji: tek kad i poslednji među poslednjima građanin Srbije bude posve namiren, i kad pripadnici sviju nacija u Srbiji požele da pomažu susednim narodima, to pitanje može doći na red. Tako isto ću svoga predsednika podsetiti da nije on predsednik svih Srba sveta, nego je predsednik Srbije, te stoga predstavlja sve njene i samo njene građane, koje god ovi vere, rase ili nacije bili. I ne može onda tome raznolikom mnoštvu da otkida od usta da bi delio svojti. Ili možda može?! Za one koje predsednik voli mora da bude para, pa bili to večiti rivali u pok. fudbalu, srpski barjak na srpskom jarbolu visokom šezdeset kopalja, ili Dodikov vilajet. Meni doduše ne bi bilo srce na mestu ni da je Vlada u Banjaluci, zaključno sa avgustom, i sa građanima ostvarila milijardu evra više nego što je zamislila, pa da ima mogućnost da nam pomogne koliko može: po cenu da ispadnem zadrti i antipatični titoista rekao bih da tuđe nećemo, a svoje ne damo.
