Šta se promenilo od petog oktobra do danas? Ništa, cena vrhunskih traženika ista je, pet miliona dolara, samo se kad je Milošević iz CZ-a odleten u Hag pričalo kako je tadašnji premijer dobio pet miliona dolara, a o sadašnjem premijeru priča se da će platiti pet miliona ne bi li poslednjeg kapitalca odobrovoljio da u pratnji ministra pravde te ministra za lokalnu samoupravu odleti mečki na rupu.
I gossip iz 2001. i ovaj novi, iz „Sandej timesa“, podjednako su neverodostojni, ali je slika koju puk ima okrenuta tumbe: u basni broj jedan finansijer je Amerika, u drugoj krvavoj bajci kesu bi odrešila naša bleda mati. Tamo je novac isplaćen lovcu na ucene, u najnovijem igrokazu srećni dobitnik biće prvoucenjeni lično! Šta se dogodilo da svetina, pardon, zašto radni ljudi i građani stvari sada vide izokrenute?
Miloševićevom krahu radovali su se njegovi stari (tako malobrojni, ah) protivnici, ali su na njega kivne bile i hiljade njegovih pristalica, saradnici mu behu ogorčeni još i više: ta divna stvorenja porazboljevala su se zbog toga što je predvodnik dvared kapitulirao, jednom šestog oktobra, drugi put one noći kad je odvezen u Bačvansku. Ponajveći obožavalac Miloševićeve spoljne politike, a ja bih rekao i njegov doživotni fan i bogobojažljivi sledbenik, pokušao je u svojoj najboljoj tradiciji – dakle, prituljeno i nespretno – da omete hapšenje. Bilo kako bilo, Milošević je silom odveden u CZ i silom odveden u Hag (gde se preporodio: umesto preopširnosti sveta u kojem je doživeo debakl, veliki kombinator usredotočio se na vlastiti slučaj – ograničeno polje rada na kojem će raditi sa istinskim entuzijazmom i iskrenošću).
Svetina je gunđala da je isporučilac dobio pet miliona dolara, isporučilac je pokazao da može da živi sa tim, ali nije mogao da živi i sa kuršumom u stomaku. Hibris je bio najsurovije kažnjen i već naredni premijer nije pokazao nikakav polet glede saradnje sa Tribunalom. Koliko je u tome bilo razumjivog straha za vlastiti život, koliko brige za omiljenost stranke, koliko pritiska „poraženih snaga“ – nije više ni važno.
Dolaskom Trećeg premijera, bratoljuba i pobratima Karadžićevog DSS-a, otpočela je nova era ljudskih i manjinskih prava optuženika – osobu osumnjičenu za genocid ili ratni zločin niko ne sme da uznemiri dok se njoj samoj zbog nečega ne prohte da skokne do Međunarodnog suda. Jesu li velikodostojnici države, njeni vojni i policijski generali te atamani paravojnih udruga počinili neki zločin – to je pitanje bilo izvan vidokruga i delokruga vlade. Optuženi su ili nevinašca ili heroji, u svakom slučaju naša braća koju bi samo teški grešnik i gnusni pragmatičar mogao izručiti tuđinu.
Nemajući talenta i vremena za srpsku metafiziku, Evropska unija rekla je da famoznu Studiju o izvodljivosti nećemo dobiti ako ne isporučimo određenu kvotu begunaca. Od tog momenta porodice haških traženika postaju rudnici čiju eksploataciju pravna država neće da otpočne bez pravične naknade: o njima se donosi zakon, pripada im toliko i toliko novca, toliko i toliko avionskih karata… Prvi dobrovoljci svečano su odletali iz VIP salona, neki su bili kod Njegove svetosti patrijarha, drugi kod Smiljka Kostića, jedna porodica dobila je „škodu“ jer se njen hranilac žrtvovao za Studiju, komandanti logora po Bosni dolazili su u Srbiju da odatle svečano odu, od tada kolaju prve glasine da su iz tajanstvenog državnog li paradržavnog li fonda svi dragovoljci plaćeni, stanovništvo odnekud zna i tarifu, dvesta pedeset hiljada evra po glavi, u zemlji gde je privreda zamrla pojavilo se novo zanimanje – haški dobrovoljac!
Gde su dokazi da je država ikome platila da odglumi dobrovoljnu predaju i da se sa bračnom družicom a naočigled ministra pravde ljubi u VIP salonu? Nema dokaza, ali nema ni objašnjenja zašto godinama niko neće u Hag, a onda odjednom nastaje gužva kao u čekaonici doma zdravlja!
Pošto uporno, programski i bandoglavo odbija da govori o ratnim zločinima, država je ta koja takozvanoj saradnji, od milja zvanoj još i dvosmerna, daje strogo komercijalni, merkantilni karakter, a ako je anonimni čuvar logora dobio dvesta pedeset hiljada evra, stanovništvo to množi sa dvadeset i eto cene Mladića: pre četrdesetak godina bila je nagradna igra, u svakoj kutiji deterdženta bila je plastična životinjica, ko kompletira životinjsko carstvo, dobija nagradu, ispostavilo se da svima fali, mislim, krokodilčić…
&
U svetu gde je sve na prodaju figuri bez koje nema premije cena vrtoglavo raste, ali čak i u čaršijskim kalkulacijama o generalu se ne govori kao o guji u procepu, još je to osoba koja na umu ima dobrobit okoline – neće da se preda dok iz Fonda za penzijsko osiguranje ne dobije crno na belo da će njegovi pratioci doživotno primati izuzetne penzije. I tih pet miliona, ako ih dobije, ne traži sigurno za sebe, nego za legat iz kojeg bi bili stipendirani mladi talenti.
