Pre nekoliko meseci ceo svet je gorljivo pričao o aplikacijama koje bi trebalo da nam pomognu da utvrdimo da li smo bili u kontaktu sa zaraženim korona virusom. Ključni problem bio je kako da se izložimo nekom sistemu koji prati naše kretanje, a da pritom ne ugrozimo sopstvenu privatnost i otkrijemo državi i ko zna kome još više nego što želimo da znaju o nama.
Osam meseci posle proglašenja pandemije, izdvojilo se jedno rešenje koje nekoliko zemalja koristi uz sopstvene varijacije. Rešenje je relativno jednostavno i isto tako relativno efikasno, ali zadovoljava uslov da štiti privatnost.
Aplikacija omogućuje vašem telefonu da Blututom kontaktira sa svim telefonima u okolini koji koriste istu aplikaciju. Aplikacije razmene kodove preko kojih se identifikuju, s tim da kodovi ni na koji način ne otkrivaju bilo kakav podatak o vlasniku telefona, jer ga i ne znaju.
Aplikacija čuva podatke o bliskim susretima, trajanju susreta, međusobnu udaljenost, i to najmanje 14 dana, a u nekim zemljama i duže. Ukoliko se ispostavi da ste se zarazili, očekuje se da taj podatak sami unesete u aplikaciju. Ona će ga odmah poslati u bazu koju sve aplikacije povremeno proveravaju. Vlasnik telefona tako je obavešten da je bio u kontaktu sa zaraženom osobom i da bi trebalo da se testira.
Dobra strana ovog pristupa je što u sistem ne unosite nikakve podatke o sebi, ni ime ni imejl, dakle nemoguće vas je povezati sa aplikacijom i kodovima. Kodovi se kreiraju po sistemu slučajnih brojeva, pa se ni na osnovu njih ne može utvrditi kom telefonu pripadaju. Sve što korisnik aplikacije može da sazna jeste da je njegov aparat bio u blizini aparata koji koristi zaražena osoba.
Loša strana je što je aplikacija efikasna samo ako se masovno koristi i ako je svima sve vreme uključen Blutut, što ima svojih rizika i dodatno opterećuje bateriju. Takođe, podrazumeva da će zaraženi biti disciplinovan da svoje stanje prijavi.
U Australiji uz ovaj sistem koriste još jedan, koji pomoću QR kodova prati vaše kretanje. Odštampani QR kodovi se postavljaju na stolove u restoranima i barovima, kao i na druga prometna mesta, u samoposluge, tržne centre. Dok sedite ili prolazite, skenirate kod koji vas preko aplikacije registruje i podatke opet šalje u bazu. S tim da ovde morate ostaviti neku identifikaciju, ali to ne mora biti puno ime i prezime, kao i imejl, koji možete napraviti samo za tu potrebu.
Postoji i drugačiji pristup, a njega primenjuje kompanija Koka-Kola u Evropi (European Partners), piše ZDNet. Oni moraju da dostavljaju svoju robu i rade razne terenske poslove, pa nisu mogli da se zaključaju. Uveli su hibridne mere, promenili način rada u kancelarijama i na terenu. Imaju jednostavnu platformu, koja zaposlenom koji namerava da dođe u kancelariju govori gde treba da sedne kako bi se poštovale mere distanciranja i bezbednosti. Pritom se moraju prilagoditi svakoj lokalnoj meri, jer rade u 30 zemalja.
U kompaniji tvrde da nije suština u aplikacijama, već u procesima koje treba prilagoditi pandemiji i onda ih striktno poštovati. Kao što rade njihovi ljudi na terenu. Kultura ponašanja, po njima, mnogo je važnija od tehnologije, tri do četiri puta je efikasnija, pokazalo se. Ideja da se ponašamo kao da se ništa ne dešava, a da od neke aplikacije očekujemo da nam sačuva zdravlje siguran je recept za katastrofu, koliko god aplikacija bila dobro smišljena.
