Aleksandar Vučić nije ordinarni lažov, bila bi to isuviše banalna definicija. Lažov je neko ko je svestan da laže, samim tim je i upoznat sa istinom – ili makar činjenicom da istina načelno postoji, i da je različita od laži, da je to upravo ono što je konstituiše. Vučić pre deluje kao čovek koji veruje u ono što izgovara, a ako govori stvari koje nisu naročito bliske razumu, ili ako u dve relativno bliske prigode izgovara stvari koje se međusobno isključuju, to ne znači da u jednoj od dve situacije svesno laže, nego znači da se od istine generalno emancipovao u jednom višem smislu: ona je u potpunosti prestala da bude bitna, ona više nije referentna tačka, nije merilo. Bitno je samo da se brblja bilo šta što će u datom trenutku zvučati „dobro“ sa stanovišta dnevno potrošnih marketinških postignuća. Fudbalski reprezentativci, recimo, pobede Albaniju (koja se plasira dalje, a naši ne!), i za to dobiju obećanje u pašićevskom stilu iz starih viceva: će vi izgradimo stadion za 150 miliona evra! Ako ukačite koliko je ta razmetljiva premijerska najava skandalozna po sebi, potpuno nezavisno od toga hoće li se ostvariti, onda možda počinjete da shvatate i prozirete način na koji Vučić funkcioniše.
Ili, Beograd na vodi: strašan je kao Velika Prevara, a još strašniji ako se stvarno izgradi. Način na koji Vučić i njegovi trbuhozborci ideološki i kulturološki brane ideju i „potrebnost“ BNV vrhunac je nihilističkog odnosa prema istini, o čemu je kanda dovoljno već pisano, ali je možda ostao nedovoljno zapažen nedavni Vučićev dragulj kako mu je cilj da „Beograd ima više turista od Budimpešte“, čemu ima da posluži i BNV. E sad, zamislite da BNV evo ovog trenutka čarobnim štapićem nikne, izgrađen u celini i celosti, sve s onim gigantskim krastavcem: možete li zamisliti ikoga, ijednu stvarnu osobu, koja bi potegla na put iz Ilinoisa, Sverdlovska, Bavarske ili makar Bugarske ne bi li lično videla to?!
Ako smo možda i pomislili da je BNV vrhunac jedne pomerene mašte koja će neposredno intervenisati u stvarnost a da pri tome ostane duboko zaumna i nestvarna, ideja o izgradnji „Despotovog grada“ tamo kod Malog Kalemegdana brutalno nas je razuverila. Na tragu nekolikih sumanutih šund tvorevina čiji je upravnik Kusturica Emir, a koje pokazuju zašto su dripaštvo, neukus i etički nihilizam uvek tako blizu jedno drugome, ideja „verne rekonstrukcije“ Despotovog grada je ideja fabrikovanja autentičnosti, to jest, čisti „barok“ u onom smislu u kojem se ta reč koristi u današnjoj Makedoniji, kada se opisuje kvaziantičko i ostalo arhitektonsko ludilo današnjeg Skoplja, kao simbola dekadentne faze jedne od početka ionako besmislene i besciljne vladavine. Vučiću su, gle, do faze „baroka“ trebale samo tri godine. Uzgred, isto pitanje kao i za BNV: možete li da zamislite da na svetu postoji dovoljno idiota koji bi, recimo, stvarnu Budimpeštu zamenili za lažni Dubai na Savi i još lažniji „Despotov grad“ na Dunavu, ljepši i stariji od onog kakav je izgradio despot Stefan Lazarević?! Turisti možda jesu najčešće dokoni mediokriteti, ali to još ne znači da su imbecili.
Sticajem okolnosti, ovih dana sam i sam turista, dve hiljade kilometara udaljen od male, zaturene i sve bizarnije Vučićeve despotovine. Bazam Parizom uvek iznova oduševljen koječime, jer ovo nije tek i samo najlepši veliki grad na svetu – ovo je grad koji je napravljen tako da u njemu bude lepo živeti, ako me razumete: toliko sklada i lepote gde god baciš pogled, a opet sve opušteno, gotovo pa nemarno i na rubu aljkavosti, nenacifrano, nesklono i bogataškom (a la „Las Vegas“) i siromaškom potkontinentalnom kiču. I da, naravno: milijarde turista vrve svugde po gradu, 365 dana u godini. Pariz nema „turističku sezonu“: ovde je sezona počela s pojavom turizma, i neće prestati pre kraja sveta kakav znamo. No, šta je to za čime tragamo u ovom gradu? U dve reči, nešto što je teško definisati, ali za šta nam se čini da ćemo naći samo ovde, što je specifično parisko, do neke mere i francusko, mada ne u nekom naporno „nacionalnom“ smislu.
Zavirivao sam, i sada i ranije, po raznim budžacima Pariza, ali ne, nisam nikada otišao recimo u Defense, poluperiferijski kvart koji je zapravo šuma visokih poslovnih solitera: možda je taj Defense Parizu potreban, ali njegovim posetiocima svakako nije – zašto bih išao među banalne staklene soliterčine kakvih danas ima bilo gde, od Dubaija do Šangaja? Niko ne bi došao u Pariz samo zbog njih. Na drugoj strani, kome je do starine, toga je u Parizu na pretek, i to privlači milione ljudi, ali ta je privlačnost neodvojiva od razumno definisane „autentičnosti“: crkva iz trinaestog veka izgrađena je u trinaestom veku, a ne u dvadesetom ili dvadeset i prvom, a „u stilu trinaestog veka“… Naprotiv, ako ste gradili crkvu u dvadesetom veku, gradili ste je u „stilu dvadesetog veka“, da kako bi drukčije?
Gradovi (i zemlje) koji spadnu na to da fingiraju sopstvenu (izmaštanu, to jest u depresivno kičeroznom smislu protumačenu) prošlost, sadašnjost i budućnost, ostaju bez svega nabrojanog. Postaju naseobine bez identiteta, mučne domaćima, nezanimljive drugima. Razume se, oni takvi ne mogu postati sami od sebe: takvima ih naprave oni koji žele da mesto kojim vladaju zaliči na njih, tipovi suštinski bez vrednosti i utemeljenja u bilo čemu trajnom, likovi bez središta i suštine, isprazni i lažni u svakoj od svojih naizgled protivrečnih faza. Koje su ionako, što kaže Peljevin, „dijalektika prelaznog perioda iz Niotkuda u Nikuda“.
