Interesovanje za umetnike u gladovanju znatno je opalo, tako počinje Kafkina priča. Zaista, interesovanje za nas ratne zločince, pardon, koje tužilac tereti za ratni zločin, palo je na najniže grane – ako vodi dnevnik, Hadžić mora da ga je time otpočeo.
Poslednji spektakl priredio nam je doktor Dabić koji je sa paljanske jagnjetine prešao na ishranu zrnevljem i koji je svoju osedelu krestu pokorio vezavši je u azijatski perčin – otkako je doktorelo savladan u prigradskom autobusu, krivulja zanimacije za begunce pada li pada.
O Mladiću su se ispredale legende da hvata rojeve divljih pčela i smešta ih u košnice koje sam delje te da se na sajmovima meda i lično pojavljuje prerušen u Slovakinju, a pod suknjama da mu je lično naoružanje, pa se pričalo da su ga Rusi prebacili na ostrvo Vrangel gde pravi društvo onome meteorologu koji živi tamo sam sa kerom (službenik Ruskog meteorološkog zavoda nekom pritkom tera medvede kad se ovi, gladni, izbezobraze da vršljaju oko državne zgrade; i ker im se, svestan da je zakon na njegovoj strani, kočoperno obraća kao da su u pitanju guske a ne ogromni beli svaštojedi), pa su ga, tj. generala, žena i advokat upisali u mrtve duše, kad – mitsko stvorenje vadi neku svoju kapričozu iz tečine rerne koja peče nejednako ne bi li po vojničkom običaju fruštukovalo u pola šest.
Pad Radovana Karadžića muški su ožalili radikali (koje još nije bila zadesila šizma) uz sasluženje desno naherene mladeži, advokat mu je zablistao šaljući žalbu u poslednji minut sa šaltera misteriozne pošte koja se poslednja zatvara, i Mladićev pad beše umereno ožaljen, koliko je red nalagao, pa njegovo su ime obožavaoci uporno davali jednome bulevaru, štamparija u Magistratu zar nije liferovala stotine plavobelih ilegalnih prelepnica koje su dušu dale da se prekrije ime ubijenog predsednika vlade, majice sa Mladićevim imenom i likom godinama su bile prodavane takorekuć bez remitende, general je bio privredna grana, pa opet, šta su mogli njegovi saborci, saučesnici, mecene i ordinarni obožavaoci?! Larmali su u okv. sv. mogućnosti – starik svejedno dopade Haga gde su memla i akrepi zamenjeni klima-uređajem koji bije optuženome pravo u gologlavo teme.
Međutim, i te dve bune u kojima beše dosta glumatanja i šmire ipak su bile nešto, to vidim sad kad nas je napustio i savetnik rukovodstva NIS-a Goran Hadžić. Kamo transparenti „Svi smo mi Hadžić“?!
Iako i sam optužen za lepe zločine, Goranče nikad nije bio omiljen kao Mladić, pa ni kao Karadžić. Kao mlađi i sa crnom bradom bio je pravoslavno fotogeničan, svetac u maskirnoj uniformi, pa opet, nisam njegov lik viđao na majicama, Krušedolci su samo rekli da su iznenađeni, nisu kao žitelji Lazareva škrgutali zubima na novinare i nisu izjavljivali kako bi begunca bolje čuvali da su samo bili svesni ukazane časti i poverenja. Bilo je, kao pod moranje, par debata o Hadžiću, ama je svemu falilo poleta: Karadžić je imao izdavača i biografa Toholja, oko Mladićeve besmrtnosti požrtvovano se stara njegova ekermanka Ljiljana Bulatović, Hadžić je već prepušten zubu vremena, čak ni to što je bigamista nije ništa doprinelo njegovoj popularnosti. Čudna mi čuda, čitav mu je život na razmeđi Hrvatske i Srbije, tamo je vedrio i oblačio (blago rečeno), ovamo se skućio, zašto da nema novu porodicu u starom, staru u novome kraju? Hadžićeva supruga i sin ne priznaju njegovu novu ženu niti kćer u Hrvatskoj, isto kao što Srbija ne priznaje Kosovo, izgledalo je da će to prodavati novine nekoliko dana, međutim je i interesovanje za ljubavni i porodični život zlikovaca splasnulo, ako ga je ikad i bilo.
NIS koji je Hadžiću plaćao osamsto evra mesečno neće njegove magacionerske mudrolije objaviti, pamtiće ga barmen u kafiću nadomak zgrade NIS-a gde se gospodin savetnik odmarao nakon petnaestominutne šihte, pa i ta će uspomena bledeti, jer u kafić svraćaju novi i novi gosti, među njima naći će se i poneki koji je šurovao sa Karadžićem, koji se borio pod Mladićevom komandom, koji je etnički čistio sa Hadžićem (treba potonjeg pogledati kako mlađan u Slavoniji daje izjavu za RTS: od prevelike sreće njiše se u pasu, kao devojčica koja pred celom školom čita svoju nagrađenu pesmu), ali šanker to neće znati, a i zašto bi? Odlaskom savetnika-bigamiste završena je jedna epoha, nije bila za podičiti se, ali i njoj eto ugledasmo leđa.
&
Gde god se okrenem ja vidim neravnopravnost. Kapitalisti paze pomno da ne zaposle kakvu trudnicu, u Niš pak kampanja „Trudnoćom do posla“, trudnice kao u autobusu imaju prednost; žena koja rodi treće dete dobija dve godine radnog staža, hm, priznajem da trudnoća nije ravnopravno raspodeljena na oba roditelja, ali zašto otac trećeg deteta ne dobije makar tri meseca staža? Da li država željna podmlatka možda dovodi u neravnopravan položaj pojedince i parove koji ne mogu da imaju decu? Gledao sam davno italijanski film gde junak mora da plati neki samački porez i kaže onako dešperatan: „Uh, kao da je samoća luksuz…“ Palma se potpuno posvetio priplodnom ljudskom materijalu, iz opštinske kase potpiruje sklapanje brakova, vodi potencijalne seksualne, ljubavne i bračne partnere na more… Sad će mi neko reći da ima toga i drugde, verovatno ima, pa šta s tim? Milošević isto nije žalio truda, za njegovog vakta imali smo mali, priručni lebensborn, jer se porod očekivao mahom od podoficira, mladih policajki i policajaca: pošto su prošli sve psihofizičke testove i pošto će biti stubovi društva, za njih su građeni stanovi, čime su drugi bračni parovi, civili i primerci na pragu sredovečnost bili dovođeni u neravnopravan, mahom podstanarski položaj.
