Nije da se hvalim, ali opet, zašto ne spomenuti: nagradilo me za „satiričnu hrabrost“, šta god to bilo, a valjda je isto što i hrabra satiričnost, samo otpozadi. Nagradu tradicionalno, još od davne 2016, dodeljuje Beogradski aforističarski krug, dosadašnji dobitnici su odlično društvo (Kesić, Sergej T, Mićko…), i sve u svemu čitava je stvar sasvim prijatna, osim tugaljive činjenice da nagrada nema tzv. novčani deo. Što će reći da ne mogu da je odbijem pompezno kao što je moralno gromadni Žan Pol Sartr onomad odbio Nobelove imperijalističke pare, pa se više godina kasnije predomislio i zatražio da mu se ono njegovo od onomad ipak iskešira, a Šveđani mu kulerski objasnili da se naknadne reklamacije ne uvažavaju.
Sasvim ozbiljno, kad su me nazvali saopštivši mi da su me ovenčali, pokušao sam da protestujem: „Ali, ljudi, ja ne doživljavam sebe kao satiričara!“ To, međutim, nije ostavilo bog zna kakav utisak na aforističarsku ekipu. Zato sam se, kud ću – šta ću, pokorno prihvatio laureatstva računajući da valjda ljudi znaju šta rade, utoliko pre što se baš oni inače bave tim zanatom, i to dokazano kvalitetno.
E sad, zašto je sve ovo tema ove kolumne? Zato što mi je, štono kažu, dalo misliti o još nečemu osim o sopstvenoj, da prostite, poetici. Meni se, recimo, čini da kroz celu svoju tzv. karijeru pišem bazično isto, ne u smislu da gudim isti refren kao Švaba tralala (mada bi neki zlobnici baš tome prisnažili…), nego da zastupam u osnovi nepromenjene društvene i kulturne vrednosti, na neki u osnovi nepromenjen način, osim u onoj meri u kojoj je normalno da čovekov rukopis evoluira, prateći neko pretpostavljeno ljudsko i autorsko sazrevanje. I ma koliko da mi je tzv. društvenokritička oštrica uvek bila važna, i ma koliko da je duhovitost jedan od neizbežnih začina u spisateljskoj izvedbi, to se obično nije doživljavalo kao nešto osobito blisko satiričkom žanru. Što je sasvim u redu: nije ni trebalo da se tako doživljava. Drugačije su bile i namere, i sredstva, i stil, i samim tim, žanr.
Šta se onda u međuvremenu promenilo – ako se promenilo? Biće da se promenio društveni kontekst. Biće da se, kao posledica te strateške promene konteksta, promenio i sadržaj i ton društvene debate, i stil kojim se ona vodi (ili pak, pre će biti – ne vodi) i biće da su se bitno promenile najupadljivije osobine iliti značajke tipova (likova) koji su na vrhu državne i društvene piramide. Ume to tako da bude kada dođe do nešto korenitije smene elita u društvu, pri čemu, dakako, ne govorim o „autentičnim“ elitama, onima koje su to po ugledu, znanju i zvanju, nego o situacionim elitama – onim koje u nekom trenutku raspolažu ključnim polugama političke i ekonomske moći. Koja je, pri tome, stečena na način klijentelistički, pa se tako i održava dok se može, slabo birajući sredstva i još slabije vodeći računa o, što bi rekla Milka Babović, umjetničkom dojmu.
Šta to znači za život i rad jednog kolumniste, esejiste, intencionalno objektivnog ali ne i neutralnog posmatrača društvenih tokova? Da mu ta promena gotovo imperativno, a pri tome gotovo neosetno (bar za njega…) nalaže i promenu pristupa: ako si neke koliko-toliko solidnije političke i društvene elite – i tokove koje su one pokretale, ili barem pratile – nastojao da shvatiš dovoljno ozbiljno da njihova nastojanja analiziraš na način u najmanju ruku fenomenološki, ovi na koje je Srbija u međuvremenu – a nipošto bez svoje krivice i konsenzualnog malograđanskog saučesništva – spala, nisu za „ozbiljniji“ tretman od onog koji bi neko, eto, mogao prozvati satiričnim, a da možda ne bude sasvim u krivu.
Može li i ovo jednostavnije? Ma, može. Otkad smo revolucionarno raskrstili s uglađenim licemerjem srednjostrujaških građanskih i prodemokratskih politika (na kojem se u nemaloj meri bazira savremena politika i u mnogo „boljim“ parčadima sveta) i vratili se na fabričke postavke „odveć ponarodnjačene“ (Slobodan Jovanović) politike i prateće joj inteligencije, a samim tim i sveukupne društvene komunikacije, na kormilo društvenih tokova zaseli su opet nušićevski, domanovićevski, kovačevićevski tipovi i karakteri, ili čak prosto likovi iz nižeg komičko-satiričkog registra – oni „šojićevski“. Otuda postepeni poetički zaokret kolumnizma izvorno drugačije namene ka nekovrsnom satiričnom pristupu: ti likovi samima sobom doslovno zahtevaju takav tretman, a i situacije koje oni proizvode su takve, takav je i njihov jezik, takvi su njihovi dometi, takvo je zapravo sve u društvu u kojem kakistokratija (vladavina najgorih; interesantno, tako se zvao jedan moj kolumnistički serijal iz devedesetih; još interesantnije, bili su to manje-više isti Najgori kao i sada) nezadrživo napreduje i osvaja jednu po jednu tačku ključnog društvenog uticaja – ako već ne i ugleda. Pošto to sa ugledom ipak ide malo teže, kako sada i oni shvataju, a što im je izvor silnih frustracija i velikog jeda.
I tako, eto, dođemo do toga da čovek mimo svog znanja i protiv svoje volje postane i – satiričar. Čestitajući sebi na (ne)zasluženoj nagradi, ujedno ću poželeti sebi da što pre prestanem da budem satiričar, što znači: da prilike prestanu da me navode na takav pristup. E sad, druga je stvar što se izgledi da se to u dogledno vreme dogodi sasvim nesatirično opisuju dvema rečima: mrka kapa.
