Sva sreća da Srbija nije tamo neka siromašna zemlja jerbo da jeste, onda bi je se dalo uceniti i sa tamo nekim miliončićem dolarskih zelembaća. Ovako, pak, nikome ništa: dok milijarde ne uđu u igru, nećemo da pregovaramo, nije nam nivo… Šalu na stranu, hajdemo pravo na suštinu stvari, jer ozbiljan je vakat: u potpunosti razumem to što se famozni generali Lukić, Pavković i Lazarević – o Mladić Ratku, skromnom pčelaru iz zapadne Srbije, da i ne govorimo – ne daju namamiti na em diletantsku em amoralnu varalicu „višeg nacionalnog interesa“ i svečano im ne pada na pamet da se „dobrovoljno predaju“ haškom Tribunalu, čineći tako besplatnu uslugu Vojislavu Vidi Mi Ručice Koštunici i ostalim članovima Udruženja Kilavih Radovana, poznatijeg pod nazivom Vlada Srbije. Sad vi mislite da ja tu nešto ironišem i da će sada da usledi bog zna kakav retorički salto, ama od toga nema ništa, mrtav sam ozbiljan. A da sam nešto na mestu nekoga od tih generala, ponašao bih se kanda isto kao i oni: malo bih se krio i pravio blesav a malo, da prostite, kurčio, ali mi u svakom slučaju ne bi palo ni na sto kilometara od zdrave pameti da, ničim izazvan, sam i bez ubedljive fizičke prisile krenem Tamo Gde Treba. A evo i zašto. Stavite se u kožu nekoga od optuženih. Ako, recimo, general X misli, to jest zna da je kriv za ono za šta ga optužuju, njegov će rezon izgledati otprilike ovako: „znam gde sam bio i šta sam radio, i šta nisam radio a trebalo je; sve to, bogami, znaju i ONI; ako se predam i tako završim na robiji, izaći ću odande kao klecavi starac ili, verovatnije, biću iznet s nogama napred“. Ako, pak, misli da nije kriv, poslednje za šta će biti zainteresovan jeste da „na pravdi boga“ provede koju godinu u sheveningenskom pržunu ne bi li to nekako dokazao, naročito glede poslovice o magarcu i zelenoj travi, a bogme i ovde opšteuvreženog – pa još sistematski zalivanog i raspirivanog – uverenja da je Tribunal nekakva Inkvizicija zlog Novog Svetskog Poretka na kojoj pošteni srpski đeneral nema šanse da se izbori za pravicu. A obaška je i hrana očajna, potvrdio izmršaveli Ojdanić…
Nadam se da sam dovoljno jasan: niko nije dužan, bio anđeosko nevinašce ili okoreli zločinac i masovni ubica, da svoju sudbinu volonterski, s pesmom na usnama, žrtvuje u ime pretpostavljenog Višeg Interesa. Ako neko prekrši zakon, država je ta koja je dužna da ga kazni po zakonu, a takođe i da obezbedi uslove (uključujući i najčešće neophodno „prisustvo optuženika“) za suđenje, odnosno izdržavanje kazne. Kako god to nekome zvučalo, svako je vlasan da pokuša da izvrda odlazak u zatvor. U ljudskoj je prirodi da svako razumno čeljade više voli slobodu od robije, i rekao bih da to nije nimalo ekscentrično ponašanje. Utoliko je ovo dosadno povlačenje haških optuženika za rukav da se smiluju i sami obuku prugasto odelo ne samo neproduktivno nego i krajnje nefer, bezobrazno i radikalno nekorektno prema njima, koliko i prema celom društvu: ili hapsi, ili ćuti! Sve drugo je beda trećerazrednog političarenja, odavno nesnosna za gledanje, a kamoli za podnošenje.
Okej, zašto onda već ne-znam-više-koliko-vremena prisustvujemo ovoj neizdrživoj, odvratnoj i licemernoj šaradi molećivih kukumavki kojima čak i ljudi sa vrha države neprestano umoljavaju generale & co. da poštede državu od nezgodne obaveze da bude država, policiju od neprijatne gnjavaže da bude policija, a pravosuđe od neviđenog smaranja da bude pravosuđe? Tja, upravo zato što ovde i jednog i drugog i trećeg uglavnom nema, a famozni „legalisti“ – vlastitom fraziranju uprkos – gledaju da takvo stanje po mogućstvu i potraje, naročito kada je u pitanju oslobađanje od nasleđa i bremena rata i ratnih zločina. Prostije kazano, Koštunica & co. slepo se drže svojih ideoloških predubeđenja, i nastoje da modeliraju stvarnost u skladu s tim, pa šta košta da košta. Plaćaćemo ionako solidarno, đuture. Zato se teret odgovornosti mora nekako raspodeliti na „sve nas“, uključujući i same optuženike. Tako se na kraju stvara nekakva i moralno i intelektualno retardirana atmosfera u društvu, u kojoj se svi – čak i oni koji o Tribunalu ne misle ništa dobro – nešto silno ljute, cokću i hukću što ti nerazumni i sebični generali neće da se predaju i tako sebi otežaju a svima nama olakšaju život, ali se, na drugoj strani, niko na te iste generale i ostale optuženike ne „ljuti“ zbog zločina za koje su optuženi, pošto, jelte, „svi mi“ znamo da su oni po tom pitanju nedužni kao mađarske sobarice, samo im, eto, NS Poredak podmeće iz svojih prljavih imperijalističkih razloga. A oni uopšte nisu drugari, frajeri, baje i junaci, pa neće da prihvate Pravilo Igre. Pa te onda, nakon dugih godina sistematskog gajenja naopakosti i svakojakog kretenizma, svi gledaju kao ludaka kada stvari okreneš sa glave na noge i kažeš da je zapravo obrnuto, da je problem u onome što su ti ljudi počinili – dobro, dobro: ako im se sudski dokaže! – a da nije problem u tome što pokušavaju, sasvim ljudski, da izvrdaju plaćanje računa. Nije ispunjavanje pravde njihova briga, o tome treba da se staraju Zakon i Država.
Ako ima nečega dobrog u novoj gabuli u koju su nas ovo moralno slepilo i politički diletantizam doveli onda je to fakat da su sada možda već odbrojani dani ovakvom vunovlačarenju, u raskošnom rasponu od DSS-ovskih parafilozofskih konfabulacija pa do beskrajno sluzave Labus–Ilićeve doktrine. Hm, šta je sad pa to? E, to vam je onaj mučni spoj nedavne izjave Miroljuba Labusa kako se „niko ne raduje tome što optuženi moraju u Hag“ (a spomenuti iskaz svakako konkuriše za Ljigu Decenije) i nove verbalne pipirevke Velje Ilića kako bi generali „trebali da pomognu državi“ tako što će se predati. Ma šta mi napriča?! Da pomognu?! E, baš nešto nemaju druga posla! Sve je ovo metanisanje od samog početka bilo nečasno koliko i glupo, ali sada već klizi ka razbokorenom Megaapsurdu, tako da će na kraju nužno implodirati i sasušiti se u posvemašnjem vlastitom besmislu. I onda će gospoda koju niko nije baš bio po ušima da se prihvate vođenja države ili da pošteno i bez femkanja i prenemaganja uhapse narečene optuženike, ili da ponovo naduvaju Planetu Srbija, koja će, kao u devedesetim, otplutati ka nebu i održavati tek konfederalne odnose sa susednom Planetom Zemljom. A haški optuženici će ili mirno šetati beogradskim ulicama ili pak konačno odgovarati za ono za šta su optuženi, a ne za sve drugo, kao što je sada slučaj.
