Šta ima novo u Zoni sumraka, otkad je moj muzikalniji kolega Ljubomir Ž. abdicirao od praćenja predmetnog horror-predela? Produkcija se nastavlja punom parom, u to ne morate da sumnjate. Evo nekoliko probranih citata, ne mož’ biti aktuelnijih: „Uprkos zapadnjačkim žalopojkama, u Srbiji će za Đinđićem žaliti šačica ljudi. Za ogromnu većinu Srba, Zoran Đinđić će biti zapamćen kao kvisling koji se obogatio rasprodajući svoju zemlju onima koji su je nemilosrdno bombardovali nekoliko godina ranije“; „mnogo je u Srbiji onih koji bi rado povukli okidač“ (na Đinđića, op. T. P.); Z. Đ. je bio „čovek Stejt Dipartmenta“; Slobodan Milošević je „kidnapovan“ i predat „šou-tribunalu koji plaća Amerika“; „ekonomska reforma“ nije ništa drugo do „izraz Novog svetskog poretka za rasprodaju nacionalnih bogatstava zapadnim multinacionalkama“; na kraju krajeva, Zoran se Đinđić na vlasti ponašao kao „imperijalni konzul“, a pouka Zlom Zapadu je da on, doduše, može da postavlja takve marionetske vladare, ali „nemojte zamišljati da možete naterati poniženi narod da im odaje počast“.
E sad, ako vas sve ovo asocira na direktan prenos iz mentalnog krajolika uhaženog Vojislava Šešelja ili njegovog intelektualnog siročeta u Otadžbini Aleksandra Vučića, ne mogu vas kriviti za to. Ako vas, pak, to jošte više podseća na krajnje egzotičnu Unutrašnju Stranu Vetra koji besomučno vileni po glavi Mirjane Marković, ni to vam nije za zameriti: liči, nije da ne liči. U stvarnosti, međutim, autor ovih i sličnih Nusproizvoda zove se Nil Klark (Neil Clark), a dotični su preuzeti iz teksta A quisling of Belgrade, objavljenog u londonskom „Gardijanu“ od 15. 3. o. g. Nuto đavla, Istorija baš ume da se surovo poigra s autističnim budalašima opšte prakse: baš je na dan izlaska ovog sočinjenija u Beogradu nepregledna masa ucveljenih ljudi – pristojnog, pametnog, skromnog, više-manje siromašnog sveta koji jako dobro zna ko ga je ponizio – izašla na ulice i prošetala do Novog groblja da oda počast Đinđiću, žrtvi upravo onih lokalnih Klarkovih „kidnapovanih“ drugara, od kojih smo odavno navikli da nas nazivaju „šačicom“, ne? I eto, zapatilo se to kod nekih čudaka čak i u dalekom Londonu: veliki grad, uzgaja to svakakve bizarnosti. By the way, upravo je mesto objavljivanja jedini razlog što se uopšte osvrćem na spomenuti tekst: The Guardian je, ako mene pitate, najbolji dnevni list ako ne na svetu, a ono sigurno na engleskom jeziku, pravi ideal-tipski uzor liberalnog dnevnika za ovo doba. S vremena na vreme, međutim, taj list plaća danak svojim radikalno levičarskim korenima, štampajući poneku abulozu iz „stare škole“, one koja Staljinu i Maou nikada neće oprostiti što su umrli tako mladi. Urednički sentiment prema prohujalim Danima Zanosa njihovih očeva i majki, šta li?! Bilo kako bilo, u dugim periodima između Ispada list je sasvim normalan, neretko briljantan. Uostalom, o liku i delu ubijenog srpskog premijera samo dan ranije objavili su pametan i uravnotežen tekst Miše Glenija (Misha Glenny), sa razložnim pohvalama i suvislim kritikama.
Ko je, dođavola, Nil Klark? „Gardijan“ nas obaveštava samo to da dotični „piše (čuj – piše!) knjigu o savremenoj istoriji Jugoslavije“. Impresioniran sam. Ja, evo, pišem „Rat i mir – poboljšano izdanje“, a kad ga napišem, videćete vi, majci, s kim imate posla… Šalu na stranu, nije (mi) ovde važan ni neznatni autor, ni ništavni tekst, pa čak ni tragično nastradala ličnost čija je smrt poslužila kao povod ovom kanibalskom Ispadu: ne, moja je trajna negativna fiksacija onaj sluzikasti sloj zapadnjačkih intelektualaca (ređe političara) neizlečivo zaljubljenih u tirane i tiranije svih vrsta, pod uslovom da dotični ordiniraju daleko od njihove kuće. Platonska ljubav prema masovnim ubicama, čas „leve“, čas „desne“ provenijencije, najsramniji je odsek angažmana intelektualaca u XX veku, kako onih koje su rasističke, nacionalističke, antisemitske ili klerikalne opsesije odvele u naručje Hitleru i Musoliniju, tako i onih koje je očajnička i perverzna odanost Utopiji, a Životu uprkos, vodila ka negiranju ili pak opravdavanju, „racionalizovanju“ kvazimesijanskih zločina Lenjina, Staljina i ostalih, lokalnijih „progresivnih“ satrapa.
Psihorobot takvog intelektualca nije osobito teško ocrtati: malograđanin koji se kenjkavo užasava vlastite malograđanštine i udobnog/dosadnog okruženja u kojem živi, on brižljivo uzgaja uvrnuto rasistički mit o Dobrom Divljaku: Tamo Negde, iza rubova dekadentne i trošne zapadne civilizacije i njenih obesmišljenih, mekušnih rituala, obitava gruba i sirova, ali uzbudljiva Autentičnost… Ona je jedina nada za posrnulo čovečanstvo, ona nas jedino može izbaviti od Čaja U Pet i ostalih grozota. Njoj, toj Autentičnosti, treba pružiti podršku, a sve smrvljene ljudske kosti koje su joj se našle na putu samo su neizbežne žrtve na tegobnom putu Napretka (ili Povratka Izvoru, svejedno). Doduše, poželjno je da ta kolateralna žrtva bude Neko Drugi, a ne ja, simpatizer iz srca dekadentnog sveta: ja ću se negovanom guzicom ipak držati podalje od tog nerafiniranog novog-sveta-u-nastajanju, ili ću tamo odlaziti u svojstvu inostranog Prijatelja Naroda, na ekskurzije-po-protokolu, zaštićen kao beli medved. A ako bilo šta nekom zabunom ipak pođe po zlu, tu je moj mrski imperijalistički pasoš, i telefonski broj Ambasade!
Dok je ovde besneo komunizam, sa Zapada su nas očinski tetošili svi oni kojima je bilo baš nekako mlogo zanimljivo da gledaju taj naš eksperiment in vivo – ta, oni ionako žive negde drugde; kada je zavladalo etno(park)-ludilo, kada su se Patriote dohvatile za guše, svaki je potkontinentalni Probuđeni Narod dobio po kontingent svojih Velikih Prijatelja iz dalekih belosvetskih prestonica, da prilježno Rade Za Stvar i Šire Istinu O. Ni jedne ni druge nikako nisi smeo da izneveriš tako što ćeš se upristojiti i na sebe primeniti njihove standarde: Indijanac biti dobar dok je gologuz, nosi perje i čuči u wigwamu; kad poželi, da prostiš, nešto zidano – a i nešto kuvano, bogme – on postati Loš Indijanac. Jecaj građanina Klarka nad živim Miloševićem i njegovo osvetničko cipelarenje mrtvog Đinđića izrazi su, dakle, njegovog neizmernog razočaranja u nas: čijim će, bre, k…(išobranom) on ubuduće gloginje da mlati?! A iždžikljalo to, sačuvaj Bože!
