Po cenu da se posvađam sa svima, spreman sam da branim ideju da svi poslanici u parlamentu treba da dobiju po laptop. Neke reakcije su me zaista zbunile, poput ponižavajućih komentara na račun poslanika. Okreni, obrni, mi smo ih birali, naša su slika i prilika, i svaka zemlja zaslužuje elitu kakvu ima. Ako procenjujemo da su nam poslanici informatički nepismeni i da neće znati šta da rade sa kompjuterima, onda se podsmevamo sami sebi. Onda nam kompjuteri nisu potrebni ni u školama, ni u bolnicama, ni na fakultetima, nigde. Jer, „znamo mi dobro“ kakvi su nam lekari, profesori, učitelji, oficiri…
Dakle, za mene je vest da srpski poslanici počinju da duže računare tek 2007. godine i to na njenom samom kraju (dok stignu biće i 2008). Ne vidim ništa loše u tome ni da im se laptopi poklone na kraju mandata. Ako je mandat pun, taj računar biće već prevaziđen i u novom mandatu poslanik koji ostaje u skupštini treba da dobije nov. Ako je mandat skupštine kraći ili vrlo kratak, to je ozbiljniji problem za državu od činjenice da je investirala nekih pola miliona evra u kompjutere za poslanike.
Nekoliko pitanja se nameće. Upotreba računara morala bi da smanji štampanje materijala za sednice, kao i da ubrza njegovu distribuciju. Problem je što se taj materijal ne sme slati elektronskom poštom, niti nekom nezaštićenom mrežom, to jest poslanički računar mora imati šifrovanu komunikaciju. Šta se dešava kada poslanik zaboravi računar u kafani, autobusu ili taksiju? Da ne mislite da im se sada ja podsmevam, to se redovno dešava njihovim kolegama u svetu. Ako bi poslanički računar pao u zle ruke, štošta bi se o skupštinskim i državnim tajnama moglo saznati.
Pretpostavljam da bi se računari koristili i u samoj zgradi (tačnije u obe zgrade) Skupštine. To znači da je neophodno razvući mrežu i postaviti USB ili mrežne priključke na svako poslaničko mesto kao i po kancelarijama. To znači velike radove po zgradi, isprobavanje, uhodavanje. Proći će najmanje šest meseci pre nego što ova ideja o računarima ozbiljnije zaživi. Bežična mreža bila bi kudikamo jeftinija i praktičnija, ali i rizičnija.
Naravno, postoji mogućnost da se računari poslanicima podele tek da ih ovi imaju, bez da se umrežavaju ili ozbiljnije koriste u neposrednom skupštinskom poslu. Ni to nije sasvim besmisleno, ali bila bi suva šteta ne iskoristiti barem deo mogućnosti koje ove sprave nude.
Toliko o tome u nedelji kada sam prvi put u životu video reklamu na veb-sajtu BBC-ja (internacionalna verzija sajta, reklama je za Britiš ervejz). Zbog poslaničkih laptopa dramatične promene na najboljem svetskom informativnom sajtu ostaju tema za jedan od narednih „Navigatora“.
