Foto: Milovan MilenkovićŽena je četiri puta napunila beogradsku, a pet puta zagrebačku Arenu, a ja nikada ranije nisam ni čuo za nju. Šta to govori o njoj, a šta o meni?
Verovatno ništa posebno, ni dobro ni loše, nego samo to da, mada naseljavamo isti geografsko-kulturni prostor, ne obitavamo u istim stvarnostima. Množina je namerna, mada uzaludna, ne može olakšati stvar.
Jedno moramo odmah da razjasnimo: nisam se uopšte trudio da ne čujem za Aleksandru Prijović. Taj tobože elitistički „ignor“ kao grandomanski gard nije mi svojstven. Sve je došlo sasvim spontano, i zapravo neizbežno. Prosto, nisam imao gde da se upoznam sa njenim postojanjem, mada je ono – sada mi je jasno – godinama kipelo svuda oko mene.
Ne čitam novine i portale za koje bi ona ikada bila vest – sve dok nije napunila sve one Arene. Ne slušam radio stanice koje bi puštale njenu i sličnu muziku (kakva je to tačno muzika tek nagađam). Na Jutjubu mi algoritam nikada neće sugerisati da obratim pažnju na nju, jer se on rukovodi istorijom mojih slušanja, koja ga vuče veoma daleko odatle. Televizor ne koristim. Na „društvenim mrežama“ me nema. Ni ljudi s kojima se družim nisu od pomoći, jer su u tom smislu manje-više slični meni, dakle neupotrebljivi.
Ukratko, živim u „mehuru“ u kojem Aleksandra Prijović ne postoji, bar ne dok ne rasproda deset Arena. U stvarnosti izvan tog mehura, Aleksandra Prijović postoji mnogo više i jače od mene i od svih meni srodnih i od svih koje poštujem i kojima se divim. Iskreno, ne vidim u tome nikakav problem, ne mislim da je to nepravda i da je svet postavljen naglavačke. To su simpatične iluzije mladih ljudi, a ja to odavno nisam.
Možda sve ovo pišem samo iz dečačke radoznalosti prema vlastitoj staračkoj neradoznalosti. Naime, ni sada, kada sam upoznat s postojanjem ovog kulturno-ekonomskog fenomena, on u meni ne budi ni onu mrvicu znatiželje dovoljnu da se suočim s njenim likom i delom. Evo, preko Jutjuba to bi se moglo učiniti lako i brzo, ali ne činim ništa jer ne mogu da pokrenem mehanizam znatiželje u sebi.
Sve ovo, jasno vam je, o njoj ne govori baš ništa. A o meni možda tek ovo: prešišao sam životnu dob u kojoj se moji horizonti šire, i sada sam u onoj u kojoj se sužavaju. Sve dok se potpuno ne zatvore.
I još nešto, nadlično: postajemo kulturološki stranci u vlastitoj zemlji. Ne govorimo jezikom nove većine, niti ga razumemo. I zato ga, iako je sveprisutan, zapravo ne čujemo. Pričamo jedni drugima sve što smo odavno rekli, a ovaj novi jezik nam je, u najboljem slučaju, tek nerazgovetni žamor u pozadini.
A Aleksandri Prijović, ma ko i ma gde bila, treba od srca čestitati na uspehu, šta god on bio.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Republička izborna komisija naložila je Pokretu Snaga Srbije koji vodi Bogoljub Karić da u roku od 48 sati otkloni nedostatak na izbornoj listi. Postoje osnovi sumnje da potpisi određenih birača nisu autentični, kaže Tanasije Marinković
Premijer Republike Srpske Savo Minić izjavio je danas da aktivisti izborne liste „Studenti pobeđuju“ iz Srbije mogu da održe skup u Banjaluci - ukoliko dobiju dozvolu za skup od policije. Ova izjava je došla nakon što je akcija studenata već bila otkazana
Prorežimski tabloidi šire snimak na kome se vidi da je Z. S, koga označavaju kao „vođu blokadera“ u Kuli, sa sekirom u ruci napao štand SNS-a. Kako "Vreme" nezvanično saznaje radi se o bivšem policajcu, simpatizeru Studentskog pokreta, koji je "pukao" jer su na zidu zgrade u kojoj živi ispisivali da je "ustaša"
Nakon napada sekirom na štand SNS-a u Kuli, Zoranu Sekerušu je određeno zadržavanje od 48 sati. Iz organizacije „Mladi Kula" kažu za „Vreme" da osuđuju ono što je uradio i da je napadu prethodilo višemesečno targetiranje njega i njegove porodice, koje su više puta prijavljivali policiji
Pravo glasa moglo bi da ostvari više od 500.000 građana čija adresa u biračkom spisku nije navedena na način koji omogućava preciznu identifikaciju mesta prebivališta
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
